Босна, силом прилика каскадери

Свакодневница чланова породице Бухић налик је на кадрове за неку филмску причу јер једини једини начин да стигну кући или оду из ње је балансирање по уском зиду.

Истина, како каже Невенка Бухић, кућа је без потребних дозвола, али то је био једини начин да деци осигура кров над главом, након што јој је муж погинуо у рату и то на земљи која је власништву породице тридесетак година и до које је некада постојао пут, а данас га нема.

„Била принуђена да направим кућу. Обраћала сам се општини да добијем земљиште, материјал нисам никад добила, двапут сам подносила захтев, родбински се то делило“, прича Невенка.

О постојању пута, којим се некада долазило до земљишта на којем је кућа сведочи и најстарији становник овог насеља који однос према овој породици, назива срамотом. Но њему, али и осталима, преостаје једино саосећање, док гледају Бухиће, како изводе вратоломије, прилазећи кући.

„Узурпација. Значи узето је све до воде колико су могли да заграде. Овде није било ниједне куће. Ту је била ливада која се косила и овда се извлачило сијено, значи пут је постојао овде“, прича Срећко Петровић, најстарији становник насеља Ријека.

Комшија Абдулах Туцо каже да би, да је до њега, Бухићима дао пут: „Па морају проћи. Куда ће проћи? Нема нико хеликоптера“.

„Нама преостаје једино да се потушимо. Нема другог излаза или да нас убијају овако 13 година без метка“, каже Невенка.

Док ово говори, Невенка показује документе са којима исто толико година настоји осигурати приступ кући. Први човек Витеза, каже затекао је овај проблем који би се морао решити.

„Надам се да ћемо уз мало разумјевања, добре воље, рад служби успети све у законским оквирима пробат направити решење приступног пута тој кући“, каже Томислав Матић начелник општине Витез.

А дотле, Бухићи ће свакодневно до куће и од куће овим путем. Јер другог начина нити могућности немају.