Трубе у Гучи спојиле два брата

Саши који живи и ради у Немачкој и Александру који је из Перуа путеви су се укрстили у Пожеги. Први контакт остварили су пре четири године случајно путем интернета када је започело дописивање Потежица, са два континента.

„И онда он каже - мој отац је радио од 1975. до 1986. године у Перуу, а ја да је и мој отац радио у истом том периоду. Каже да му је  отац био грађевински инжењер,  а ја да је и мој отац био грађевински инжењер. Каже да се звао Срећко, као и мој отац и кад сам му тражио фотографију од оца видео сам да имамо истог тату", прича Саша Потежица.

Да је њихов отац знао да ће Сашина мајка Биљана тако прихватити и другог сина Александра, можда ту тајну не би крио.

„Нема љутње и да је Срећко жив, реч му не би рекла, јер он је био много добар и супруг и отац и нема разлога да га не прихватим", каже Биљана Потежица.

Истиче да сада има и другог сина који јој трчи у загрљај и љуби је као мајку своју.

Ни Александар није очекивао да ће поред маме која живи у Мадриду, добити и мајку у Пожеги.

„Просто сам изненађен таквим гостопримством и топлим пријемом у дому моје српске мајке, моје друге мајке. То је неочекивано искуство за мене и заиста пријатно осећање", каже Александар Потежица.

Два брата прославиће у Гучи први сусрет, а планирају да Сабор трубача искористе за породична окупљања сваке године. Александар има још једну жељу, да добије српски пасош, на који има право по оцу, али и зато што се, како каже, сматра Србином.