Гардијан: Златибор – српска верзија Алпа

Новинарка Мери Новакович објашњава да је бурек пита са сиром која се може пронаћи широм Балкана и додаје да је на врху Чукер дочекао поглед на зелене планине које су у даљини добијале плаву боју и свеж, благи ваздух који је наговештавао кишу.

„Осећала сам се као на Брекон Биконсу (планински венац у Велсу), али била сам на планини Златибор, летњем и зимском игралишту у западној Србији“, навела је она.

Ову планину први је на мапу ставио српски кралљ Александар Обреновић 1893. године, када је открио благодети изузетно здравог златиборског ваздуха.

Новинарка објашњава да је Златибор попут мини верзије Алпа, са пуно планинских колиба стрмих кровова, парковима, језером пуним педалина и са ски-центром Торник чија жичара лети превози бициклисте и пешаке на врх планине.

Људи из оближњег града Ужице, објашњава она, ту подижу викендице, тако стварајући оно што је данас једна од најпопуларнијих туристичких дестинација у Србији.

Одатле је потребно 25 минута вожње до пећине Стопића, чудесног кречњачког света светлуцајућих водопада и огромног тавана од сталактита који „може бити инспирација попут било које катедрале“.

Одатле се, на само 10 минута вожње налази српски музеј на отвореном „Старо Село“ у Сирогојну.

То је, објашњава она, фасцинантна колекција грађевина из 19. и с почетка 20. века.

Сеоски живот је реконструисан, са породичним кућама, продавницама житарица, оборима за животиње и „најважнијом“ - шупом за производњу ракије.

„Могао сам да замислим моје српске баке и деке, који седе поред ватре, а дим се подиже до отвореног поткровља како би осушио месо које ту виси“, наводи она.

Упркос времену, како каже, уживала је у златиборским ексцентричностима.

Возећи се „Шарганском осмицом“ за коју објашњава да је фантастичан инжењерски подухват железницке пруге из 1925. године која пролази планинама у облику осмице, угледала је и Дрвенград (Мећавник).

Дрвенград је изградио српски режисер Емир Кустурица радећи на филму Живот је чудо 2004. године, а град је и даље ту где се одржава годишњи филмски Кустуричин фестивал у јануару, а „улице носе називе по Федерику Фелинију, Џо Струмеру и Николи Тесли“, истиче она.

Како описује, он је као чудесна верзија Сирогојна са сличним кућама дрвених кровова које се дају на изнајмљивање.

Права дивљина, истиче, била је у суседном Националном парку Тара. Сунце је остало ту да је испрати у последњој шетњи изнад Златиборског села.

Овог пута ту је био „само седи пастир, његово стадо и ручак-јагњетина на ражњу у ресторану Мачкат“, наводи Новакович.

Како истиче, за коначан укус Златибора, та јагњетина је била нешто најаутентичније што је могла да добије.

Њено путовање обезбедила је туристичка организација Србије заједно са Туристичком организацијом Златибора.