Село страшила

На јапанском острву Шикоку налази се необично насеље у којем број страшила вишеструко надмашује број становника. Страшила, која стоје у пољима, али и седе у школским клупама, учинила су то забачено место туристичком дестинацијом.

Село страшила Село страшила

Дубоко у брдима у благој измаглици, док сипи хладна киша, из мора зеленила се промаљају шарени шешири и мараме, те повијена леђа старих паора који чупају коров и полажу семење у бразде. Њихове комшинице одмарају на ободу њиве и, седећи раме уз раме, необавезно чаврљају.

Дођош, који је у тихо насеље у унутрашњости доспео мотоциклом, сишао је с двоточкаша и с ивице пута, замишљен, ужива у зеленом пејзажу. Нешто даље, баке шћућурене под дрвеним кровом на сеоској станици чекају аутобус за градску болницу, док се пред тезгом с ражњићима и пивом ручку радује сељак празног стомака. Рекло би се – проста свакодневица мирног живота у унутрашњости.

Ипак, у засеоку Нагоро у планинама префектуре Токушима на острву Шикоку, колотечина није тако прозаична како би се могло учинити из претходног описа, јер је то насеље све само не обично – у њему, док дан лагано одмиче и тама лењо обавија брда, радници на њивама, баш као и путници на јединој аутобуској станици у насељу, остају залеђени у времену, непокретни и неми, утонули у тишину коју ретко ремете цвркут и лавеж.

Другачије и не може бити, јер поља и вртове Нагора углавном походе неживи – страшила од дрвета, крпа и папира! Тај далеки, уснули заселак с мање од 40 душа краси преко стотину уверљиво израђених лутака, које представљају сељане свих узраста и разних занимања и тако одмењују људе које су прогутали набори времена или у туђину однели снови о удобнијем и богатијем животу у граду.

Творац немих житеља

Заселак Нагоро страшилима је испунила шездесетседмогодишња пензионерка Цукими Ајано, која се са сетом сећа времена када је у њему бујао живот, када су по баштама и стазама јурцала деца коју су својим радом хранили млади, снажни родитељи. Сада у њему скоро искључиво живе људи у дубокој старости, те му прети потпуно замирање.

И заиста, са својим остарелим становништвом и пејзажом прошараним страшилима, који се може учинити тужним, па и злокобним, Нагоро делује као место које се оправдано може прогласити симболом старења популације и пустошења села, које последњих неколико деценија оптерећују јапанску економију и изазивају дубоку забринутост за будућност земље.

Ипак, прича о томе како је дошло до тога да страшила загосподаре његовим њивама и путевима није (сасвим) црна. Након четири деценије живота у велеграду, госпођа Ајано се пре скоро 15 година вратила у родно село да у њему проведе старост, бавећи се земљорадњом.

Међутим, вране и друге птице десетковале су јој усеве, па је она, да би их растерала, одлучила да направи неколико страшила која, са српом и другим алатом у руци, изгледом подсећају на њеног остарелог оца, који се такође бавио земљорадњом.

Страшила не само што су отерала птице, већ су и привукла пролазнике – неки од њих су из даљине почели да их поздрављају, мислећи да је реч о правим сељанима, а неки су из шале почели и да им се обраћају.

То је госпођу Ајано подстакло да направи још сличних креатура, што се убрзо прочуло – људи са острва су почели да пристижу да би их видели. За заселак пун страшила убрзо су сазнали и медији, а када су се она појавила на телевизији, у село су почели да долазе и туристи из других делова Јапана.

Госпођа Ајано, која већ тридесетак година прави лутке из хобија, сада у најближем већем граду Токушими повремено држи часове о томе како правити страшила, а постоје и туре у њено село у којима учесници поред разгледања страшила могу са њом да искусе и пољопривредне послове попут бербе.

Страшила госпође Ајано се иначе не састоје просто од одеће набацане на укрштене шипке од дрвета или од гомила увезане сламе, причвршћене за осовину пободену у земљу, како је то често другде у свету, већ су, практично, лутке различитих величина у различитим позама.

Та Јапанка прави их тако што костур склопљен од летвица обмота новинским папиром и главу сашије од тканине. До сада је израдила близу 400 таквих лутака.

За добар део својих креација, осмислила је и фиктивну биографију и карактерне особине, које је педантно забележила у књигу илустровану фотографијама. Алудирајући на административне записнике о становништву, тај фото-досије имагинарних житеља Нагора она је прикладно назвала „Главни регистар страшила“.

Оживљавање насеља помоћу страшила

Цукими Ајано, правећи и постављајући страшила по селу, може се рећи, обликује средину у којој живи и ствара свет фантазије. У том бајковитом контексту, то што је свакој лутки коју је направила подарила и име и измишљену животну причу можда и није превелико изненађење, мада се некоме може учинити претераним, па чак и благо језивим. У сваком случају, остаје утисак да има бујну машту, а вероватно и времена на претек.

Мада страшила која непокретно стоје у пољу или немо седе у празним објектима попут, локалне школе затворене пре четири године, могу да, поред чуђења, призову и језу и црне слутње, не толико због својих изобличених лица колико због тога што се идеја да неживи предмети некако могу да надокнаде одсуство људи чини бизарном и одбојном, она су се показала врло корисним и за њиховог творца и за цело насеље.

Наиме, чак и ако се узме у обзир да је осећај да лутке својим присуством некако ублажавају усамљеност чиста илузија, госпођа Ајано је правећи их сигурно себи психички помогла, јер стваралачки рад развија машту, пружа циљ и даје осећај постигнућа када је тај циљ остварен, што све испуњава душевну празнину која настаје услед физичке изолованости и усамљености.

И не само то, госпођу Ајано су њене креације извукле из потпуне анонимности и учиниле ју је познатом.

Такође, мада су због забачености насеља посетиоци и даље релативно малобројни, њена страшила су брдски заселак преобразила у туристичку дестинацију и у њега довела људе који иначе никада не би дошли. Штавише, она су га, преко медија, прославила, за шта је најбољи доказ управо чланак пред вама.

Рад госпође Ајано зато се у Јапану, осим као израз тужне судбине коју села доживљавају услед пада наталитета и урбанизације, узима и као пример како се, у условима незаустављивог старења становништва и одлива популације, личном иницијативом готово ни из чега може створити подстицај за економску и културну обнову села.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

среда, 13. мај 2026.
16° C

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом