Необични свет јапанских анимир-дама и џентлмена

Сматра се да у Јапану преко 250.000 жена ради у угоститељским објектима који касно увече и ноћу сервирају пиће и јело и притом нуде мушкарцима провод у присуству плаћених анимир дама.

Беспрекорно дотеране жене у тим пабовима, баровима и ноћним клубовима, од којих су најпознатији и најлуксузнији они у кварту Гинза у Токију, настоје да кроз разговор, уз пиће, лаки оброк и по коју песму отпевану уз помоћ караоке машина, ублаже умор и подигну расположење својим мушким муштеријама.

Те хостесе тако широм земље нуде услугу која би се могла окарактерисати као модерна, упрошћена (или пучка) варијанта забаве које су вишим слојевима друштва вековима пружале сада већ врло ретке гејше – префињене анимир-даме у кимонима, које пролазе темељну обуку у служењу за столом, традиционалној етикецији и уметничким вештинама, те су вичне древном плесу, свирању и песми, чајној церемонији, икебани и калиграфији.

Цена провода са „модерним гејшама“

Посетиоци ноћних клубова са тим гејшама данашњице, од који су последњих пар деценија бар трећина странкиње, плаћају за време које оне проведу за њиховим столом ћаскајући, певајући, служећи им пиће и храну и палећи им цигарете.

Цена за ту услугу се обично креће између 30 и 80 евра по сату, у зависности од локације, квалитета ентеријера и, наравно, тога колико строго су пробране жене, односно да ли су све даме младе и неудате или нису, да ли су потпуно посвећене том послу или га обављају упоредо са неким другим хонорарним послом или студијама. Велики утицај на цену има то да ли су хостесе Јапанке или нису, будући да домаће жене имају више наднице од странкиња.

То је у овом случају углавном и оправдано, јер је јапански њихов матерњи језик, па захваљујући томе и чињеници да су одрасле у истом културном миљеу као и њихови клијенти, могу да боље воде конверзацију на више заједничких тема и тако боље забаве госте.

Муштерија додатно плаћа десетак или двадесетак евра по сату да његова миљеница, коју је изабрао између десетак девојака колико их обично има у клубу, за све време његовог боравка остане уз њега, односно да не буде послата да служи нечији туђи сто. Посетилац је, такође, мада то није строго прописано, обавезан и да изабраници плати једно или више пића јер то налаже добра етикеција, а у случају да се није одлучио за једну одређену хостесу, може и да се нађе у ситуацији да мора да части више различитих жена које се на смену упућују за његов сто.

Унутар јапанског „кабаре клуба“

Ти угоститељски објекти, познати под називом „кабаре клубови“, али и „хостес барови“ и „пабови са женама“, обично садрже малу бину са микрофонима где се поред уобичајеног заједничког певања са гостима, повремено одржавају организовани соло наступи хостеса, плесне и комичне тачке. То се чини да би се употпунио угођај посетилаца, али и оставио утисак да је реч о местима за легални провод, а не леглима проституције, јер ту делују полупрофесионалне естрадне уметнице.

И заиста, мада посетиоци, нарочито они у пијаном стању, понекад могу себи да дозволе да на кратко додирну тело анимир-даме, а поједини плесни наступи умеју да се заврше стидљивим уклањањем грудњака на пар тренутака, у највећем броју јапанских кабаре клубова мушка клијентела се понаша пристојно, не постоји експлицитни еротски садржај и не долази до склапања сексуалних аранжмана.

Штавише, доста средовечних и старијих јапанских бизнисмена и канцеларијских радника се, изгледа, односи патронски према кабаре девојкама, односно, поклања им парфеме, торбе и одећу и дарује новац, не захтевајући противуслугу која би била ван уобичајеног служења пића, стрпљивог разговора или заједничког одласка у ресторан током дана. Зато је рад у обичним, легалним кабаре клубовима чак и популаран међу младим и зрелим женама, а у њима је понекад могуће видети жене и међу посетиоцима – то су канцеларијске раднице које у оделима прате своје, бројније, мушке колеге на пиће после посла.

Кабаре клубови или хостес барови, дакле, нису просто места где мушкарци трагају за лепо сређеним, згодним женама да би се релаксирали, узбудили, нашли објекат за своје сексуалне маштарије или покушали да преваре своју партнерку. Они често служе као прибежиште мушкарцима који због карактера свог посла у свакодневном животу немају довољно прилике да се сретну са супротним полом и као уточиште за уморне и разочаране особе који се због раздора у браку не радују повратку кући по окончању радних дужности. Јапанци, значи, често у њих иду просто да би са неким поразговарали, да би се изјадали, нашли утеху, мало маштали или побегли од бриге и досадне свакодневице.

Могућност за романтичну везу, међутим, ипак постоји јер муштерије имају и опцију да за отприлике 130 евра купе три сата времена своје омиљене хостесе у пакету, при чему два часа могу бити искоришћена за заједнички излазак на вечеру или у куповину, али трећи мора бити проведен у самом бару или клубу. Многи мушкарци у тим изласцима виде прилику да након извесног периода удварања унутар просторија самог клуба, убеде дотичну даму да престане да их третира као клијента и почне да се са њима забавља и у приватном животу.

Да ли ће однос престати да буде платонски, дакле, на крају зависи од воље саме хостесе.

Кокетирање са проституцијом

Ипак, спектар кабаре клубова је широк, па постоје и они у којима, на површини, девојке просто служе пиће и воде обичну, свакодневну конверзацију све док се не увере да муштерије пред њима нису припадници реда и закона. Оне тада усмере разговор на интимне теме и госту понуде да за одређени додатни износ у другој, тајновитој соби без прозора, само за њега одиграју еротски плес, или му пруже неку врсту воајерског задовољства, односно омогуће да их кроз шпијунку посматра наге.

На самом крају тог спектра, на полу супротном од оног који заузимају обични кабаре клубови где муштерије просто уживају у разговору и песми или се труде да се удворе некој лепотици, налазе се објекти који представљају плашт за јавну кућу.

У складу са тим постоје и разлике у типу, менталном склопу и карактеру власника. Мада има и клубова које финансирају легитимне фирме са естраде или из угоститељског сектора, власници су често припадници криминалних синдиката, мафијаши од којих се неки отворено и интензивно баве руковођењем проституцијом, а неки стоје једном ногом у свету криминала, а другом у зони легалног бизниса. Овим другима легални кабаре клуб служи као додатни извор прихода или испостава за прање новца.

Међу власницима „женских пабова“ има и људи који су након дугогодишњег поштеног рада у фирми одлучили да се отисну у приватно предузетништво да би се избавили из подређеног положаја на послу, искобељали из замршених међуљудских односа у компанији или, просто, умакли од монотоније на радном месту.

Без обзира на профил самог власника, најчешће мушкарца, тим клубовима готово увек директно руководе њихове супруге или сараднице од поверења, које раднице и муштерије с поштовањем називају „мама-сан“.

Међу анимир-дамама пуно странкиња

Међу мноштвом странкиња које такође раде у тим угоститељским објектима који теше душу и голицају машту јапанских мушкараца данас су нарочито бројне Кинескиње, Бразилке, Филипинке, Рускиње и Румунке.

У прошлости убедљиво најзаступљеније су биле сиромашне Филипинке, од којих су се многе и удале и остале да живе у Јапану. Њих око 100.000 служило је јапанске госте све док пре десетак година јапанска влада није попустила под притиском америчких група за заштиту људских права и администрације у Вашингтону, те престала да им издаје краткорочне визе категорије „забављач“.

Овај пример говори о занимљивој културној разлици између Јапана и САД у гледању на међуполне односе и друштвени положај жене. Наиме, док се у Јапану на рад тих жена гледало као на релативно прихватљиву модерну форму забаве која постоји већ вековима и која се, ако се спроводи у складу са прописима, не сматра проституцијом, Американци су масовни увоз младих девојака за пабове схватили као трговину људима и експлоатацију жена, поготово што су оне често биле држане групно у врло скученим просторијама и нису имале потпуну слободу кретања ван посла.

Вакуум који је настао заустављањем дотока младих Филипинки сада све више попуњавају кинеске студенткиње и нелегалне имигранткиње.

Своје време, пажњу и шарм продају и мушкарци

Те институције у сивој зони између законитог и незаконитог, пристојног и непристојног, временом су еволуирале, паралелно са еманципацијом жена и у складу са тржишном потражњом, па је последњих неколико деценија све више и „мушких пабова", где функцију анимирања гостију врше младићи и где посетиоци нису хомосексуалци већ жене.

Први мушки пабови у престоници Токију појавили су се још шездесетих година и сада их има неколико стотина, од чега је већина сконцентрисана у кварту Кабукићо, који је познат и по проституцији.

У прошлости због високе цене сатнице и пића регуларна посета мушким кабареима била је привилегија богатих наследница, незапослених супруга имућних мушкараца и неудатих жена са високим примањима. Сада, међутим, чвршћа контрола од стране полиције, која је спречила инциденте попут превара у наплати рачуна и појефтињења пружају прилику и студенткињама које су усамљене или желе могућност да изаберу идеалног партнера између више дотераних и услужних младића да редовније уживају у пријатном друштву пажљивих припадника супротног пола.

У неко прошло доба, у таквим угоститељским објектима радили су мужевни људи чврстих црта лица, бујне тамне косе и оштрог погледа – тип који смо навикли да гледамо у главним улогама у старим филмовима о самурајима. Међутим, у последњих петнаестак година међу Јапанкама су у моди нежни, крхки мушкарци дечјег лица, који се фарбају, шминкају и депилирају и за које неке од њих саме отворено кажу да су пре средњи него мушки пол.

За те девојке радници у мушким кабаре клубовима често нису просто физички привлачни појединци који треба да им поправе расположење, забаве их и дају им нити за снове, већ нека врста лако пристипачних звезди, јер се њихови портрети могу видети на сајтовима и великим постерима на улицама, а са њима се, за разлику од славних глумаца и врхунских спортиста, лако може ступити у контакт.

И прихваћени и одбачени

Слично амбивалентном карактеру кабаре клубова, и анимир-даме и џентлмени у Јапану имају сложену, двозначну репутацију: прати их глас да су привлачни и пожељни, али и да су превртљиви и промискуитетни.

Неки им завиде на послу који им омогућава да пристојно зараде и при том стално срећу много припадника супротног пола који желе њихову пажњу, а неки их жале и презиру као људе који се проституишу и морају да трпе удварање простих, пијаних и старих.

Једно је сигурно – анимир-даме и џентлмени, у већој или мањој мери су присутни, лоцирани ближе или даље од периферије друштва, заувек ће постојати, јер ће лепота, шарм и сексепил, без обзира на то како буду дефинисани, увек бити тражени, а усамљеност и жеља за узбуђењем никада неће бити искорењени.