Ибсен у Бургу: Кућа за одмор

У скоро четири сата представе гомилају се инцест, педофилија, суициди, крађа, експлоатација, заташкавање и фантазије насилне смрти, инсцениране као тајне фиктивне породице Албрих из куће стаклених зидова. Као тотем који је усисао кривицу станара, кућа на крају изгори у позоришној ватри, али за преживеле потомке Албрихових свеједно нема спаса.

Божић је пред вратима с обе стране. Аустријска позоришта тада обично иду на лакше комаде, или бар оне које имају интегрисану катарзу. Овог пута нема наговештаја да би прича о једној модернистичкој кући подигнутој на сцени најважнијег бечког позоришта пружила емотивну утеху било коме.

Највише због тога што то није један Ибсенов текст, већ емоционални потпури неколико Ибсенових драма које је редитељ Стоне смешао као рецепт за елегантну депресију.

Интересантно је да аустријским и немачким позоришним критичарима највише смета то што је  „Кућа за одмор“ већ играна пре осам година у Амстердаму и Авињону, тада као „Ибсенова кућа“. Заједнички тенор је, да текст по темама „није актуелан“, „не додирује реалност“ и „није свеж“, јер су га други већ видели.

Имена и детаљи се не поклапају. Холанђани и Французи су гледали причу о норвешком архитекти Цесу Керкману, док се сада на сцени Бурга играла представа о аустријском архитекти Карлу Албриху из отменог бечког предграђа Гринцинг. Кад год је за потребе локалне уметности потребно прозвати неку локацију због декаденције и хипокризије, избор пада на Гринзинг, зелено предградје које сви бечки туристи знају по такзваним „hojrige“ ресторанима домаће кухиње.

Починиоци и жртве деле кућу заједничку

Бечка прича, сумирана: Средином шездесетих година архитекта Карл Албрих (Михаел Мертенс) подиже у Гринзингу викендицу, боље кућу за одмор, јер се у њој живи у дугим летњим месецима. Подиже је за своју и братову фамилију. Кућа је, како у идеји тако и у позоришној сценографији (Лизи Клахан) достојна ретро-интерпретација архитектуре Мис ван дер Рое – сва у стаклу, потпуно транспарентна, оштрих ивица и велике терасе на равном крову.

Радња није хронолошка и скаче напред и назад између 1964. и 2017. Конфузије свеједно нема, због техничке досетке да се код сваке променеупали ситна, али уочљива сценска лампица са исправном годином.

Карл уствари није аутор дизајна, него млади Данијел из његовог архитектонскиг студија, син Карловог брата Томаса. Карл мрзи дизајн куће, мрзи стакло и модернисте, хтео би циглу и коси кров, али једног тренутка попусти и дозволи подизање кубуса од дрвета истакла. Када кућа освоји све националне, европске исветске награде за архитектуру, Карл је присвоји, каже да је нацрт његов.

Али у тој породици се догађају много горе ствари него крађа дизајна.

Карл је серијски педофил који воли девојчице од десет година. Кад искористи све ћерке пријатеља, сарадника и суседа, прелази на ужу породицу. Најпре на братову ћерку и Данијелову сестру Каролину (Биргит Минихмајер), онда и на властиту унуку Флору. Уз то, Карл је хомофоб који се физички и морално гади сина Себастијана јер је хомосексуалац, и то пре него што мали Себастијан и схвати шта је.

Карл умре у дубокој старости као слављен и наградјиван градитељ најлепше куће на свету. Новинари долазе да је виде, хвале чисте минималистичке линије, лепоту у којој се огледа срећа њених становника.

Флора се убије, Себастијана мајка задави јастуком на његову молбу, све у тој кући. Каролина полуди. Данијел умире без речи у старачком дому. Флорина мама Лена потпали кућу и изгори у пожару. Нова власница Каролина најпре реновира кућу, онда и она потпали ватру.

Живот је страшан, бог је одсутан

Има још горе. Емоција пада без дна је и иначе типична за скандинавски романтизам,што се после преко филмова Ингмара Бергмана пренело и у модернија остварења европског севера.

Албрихови знају шта Карл ради. Бака, Карлова жена и деца, Томас и његова деца, сви све знају, али заташкавају случајеве и поштују правило да се о томе не разговара. Неко се, као Карлова ћерка и Флорина мама Лена праве да нису видели шта су видели. Неки, као Карлова мама и Карлова жена проналазе изговоре да је то „нервозан израз генијалности“.

„Ништа ти ниси погрешио. Ти си једноставно темпрераментан, прави уметник“, каже Карлова мама.

„Јадан Карл, он никад није одрастао. Живи у свету фантазије, с малим принцезама.“, каже Карлова супруга, иначе прва „принцеза“ у његовој дугој криминалној историји.

Идеја редитеља Симона Стона да помеша неколико Ибзенових комада, живи од сучељавања јаких контраста. С једне стране модерна, отворена архитектура пуна светлости, с друге стране мрак људи који живе у њој. Транспарентни зидови, а опет све пуно тајни и лажи. Лоши људи умиру у свом кревету, мирни и слављени, док њихове жртве тумарају светом да никад не пронадју мир. Нема опроштаја, нема спасења, трауме остају неизлечене. 

Ликови драме пројектују све злочине, грехове и сузе на кућу. Како је и сама продукт греха, то јест крадје, кућа је морала да плати. И платила је, изгорела у сценској ватри два пута, а и то је мало за сва зла за која је породица Албрихових оптужује.

„Живот је страшан. Бог је одсутан. Зашто је све тако компликовано?“,пита један од женских ликова драме.

Лепе куће лепо горе

Ако се „Кућа за одмор“ погледа као уметност, изврсна представа, позориште у својим најбољим моментима.

Редитељ Симон Стоне (1984, Базел) је познат и ван Европе. Специјалност су му позоришне и филмске адаптације скандинавских и руских аутора из периода Романтизма. Домаће је име и у Србији. Његови „Саучесници“ по тексту Максима Горког гостовали су у Културном дневнику РТС-а пре четири године.

Глумачки ансамбл Бурга је као и увек без мане. На богатој сценографији се у Бургу никад не штеди, не још. За идућу годину је најављено резање државних фондова за културу, нешто ће се преломити и на Бургтеатру. 

Сценски објекат је слика и прилика реалне Фернсворт куће, коју је Мис ван дер Рое заиста подигао 1951 као викендицу за приватну наручитељку из Чикага, докторку Едит Брукс Фернсворт. И она је, као и Карл у Ибзеновој драми, мислила да је то „проклета стаклена кућа“, да се „нисмо тако договорили“ и одбила да архитекти исплати хонорар.

Али онда долазе питања живота. Да ли тај комад Симона Стона „данас додирује живот“, како се питају аустријске и немачке позоришне критике. Тема се при томе не шири, не каже се на шта се при томе мисли. Да сада има страшнијих ствари него 2017. кад је „Ибсенова кућа“ играна у Амстердаму и Авињону? Да се ратови данас само множе, а ниједан не завршава? Или да у доба wоке-културе и канселовања „неподобних животних стилова“ више нема педофилије и трауматизованих душа?

Могуће да незадовољни критичари мисле како још није пронађена архитектура која ће преузети грехове свог времена и прихватити да буде ритуално спаљена за спас људи.

Исус је умро на крсту за човечанство, али то је било тако давно. Потребно је нешто свежије, а људи су постали непоуздани и нису спремни да буду компензација. Зато се не тражи неко, него нешто што ће умрети у ватреном обручу да друге дозове памети. Тражи се лепа кућа.

Било би лепо да неко од београдских позоришта постави код себе пет лаких комада од Хенрика Ибсена и Симона Стона. На Дедињу, у Кошутњаку, свуда где се природа и архитектура успешно прожимају, има објеката који би могли да преузму улогу позоришне Фернсворт куће.