Пет сати могу да држе дах

Френк ван Бројкелен и Стенли Хилјард са Универзитета у Невади, желели су да боље разумеју ову врсту пустињске рибе из групе златоперки и како су се оне избориле у последњих 10.000 година са огромним климатским променама које су задесиле подручје које је некада било пространо језеро, а које се до данас претворило у низ малих базена са температурама и до 35 степени Целзијуса.

Оно што је посебно занимљиво јесте што је ова еволутивна промена условљена променом у понашању, јер рибе више не проводе време у плићим нивоима воде због њихове температуре, већ живе на већим дубинама.

Разбијање удахнутог кисеоника је сјајан начин за стварање енергије. Али на високим температурама може да буде веома опасан за рибе, јер се у процесу стварања енергије производе и слободни радикали – хемијски реактивни молекули који оштећују протеине, ћелијске мембране и ДНК.

Међутим, ове рибе смањују ниво оштећења тако што смењују између аеробног дисања базираног на кисеонику и анаеробног које не захтева кисеоник.

Примера ради, код људи се анаеробно функционисање мишића одвија током великих физичких напора када се кисеоник троши брже него што може да дође до њих. Разлика је у томе што код нас то може да траје кратак временски интервал, док ове пустињске рибе могу и до пет сати да издрже са једним дахом.

Током тих сати оне стварају етанол, који се даље може разложити у енергију без узимања кисеоника. Овај процес је кључан у њиховом преживљавању екстремних климатских услова и мањка хране.

Ипак, не може се рећи да нема последица по њих. Током периода без кисеоника, њихов метаболизам мора да ради 15 пута јаче да би произвео енергију него када риба удише кисеоник.

„Понекад организми морају да изаберу мање од два зла, што наравно значи да ни алтернатива није добра опција. Мислимо да је читав овај процес веома тежак за њих“, наводи Ван Бројкелен, додајући да је то највероватнији разлог њиховог кратког животног века.