Београд: Кокице, плес на столу, риба на жару

Када у једном стану повремено живе три момка, зна да буде тесно у Мирковој гарсоњери од 27 квадрата. У ствари, он има још два, нешто већа стана, али оба изнајмљује, непријављено, разуме се, боље је за посао.

Најчешће туристима који путују на буџету и чији се пртљаг купи с аеродрома и вози на крову малог градског аутомобила. За сат времена је путник намерник већ у изнајмљеном стану, и „презива се", ако је веровати натпису на вратима, „Јовановић". Добар начин да туристи развију осећај припадништва.

„Дрескод", провод, шопинг

„Лејди Сербија" још увек носи уско, кратко до врло кратко, на то још високе потпетице. „Хер Срб" тренутно даје предност фирмираној тренерки, док је донедавни имиџ кожне јакне уз тренерку елегaнтно извучених колена углавном протеран из урбаног модног стила.

Табле са именима улица су углавном на ћирилици. Ништа страшно, имена улица се ионако мењају као на покретној траци, а и Београђани су увек спремни да ти прискоче у помоћ ако нешто тражиш, само се држите чистог српског језика.

Трамвајска карта се наводно електронски скида с неке картице која се наводно може купити негде у граду – где, нисам сазнао, или нисам разумео, али није ни битно, јер се карта теоретски може купити и код возача.

Он, међутим, нема да врати ситно и онда ми промрмља нешто на, претпостављам, изврсном српском, што се универзално разуме као „У реду је, момак".

Осим тога, ако се као странац возите градским превозом у Београду, уживате апсолутни бонус, сви вас нешто мазе, пазе и гледају да не промашите станицу. Таксисти су већ другачији, односно, исти као и свуда на свету: треба договорити цену унапред, шта на таксиметру пише, није важно.

Између Теразија и Тврђаве

Небројени кафићи у пешачкој зони заводе вас да седнете, гледате и будете гледани. Жене радо показују ноге, а пратиоци кратке фризуре напред, са репићем стегнутим гумицом позади.

Ко је у Београд дошао у шопинг, Кнез Михаилова је прави избор. Оно што боде очи - чак и буквално - су дамске ципеле у свим облицима, бојама и шпицевима.

Морам рећи да су ме више занимале кокице. Има их на сваком ћошку, а по укусу се, врло занимљиво, нимало не разликују од наших.

Може бити да се оно што се овде зове „кафана" изводи етимолошки од „kaffeehaus", али уствари значи „биртија", „бирц" (kneipe). Унутра је пријатно и опуштено – још ако имате среће, у углу бенд свира живу музику, некад веселу, некад тужну.

Најбољи поглед на ушће Саве у Дунав пружа се са платоа Тврђаве. Тамо се раширио Калемегдански парк окружен зидинама горњег утврђења. Романтична зелена оаза за перфектно дангубљење и квалитетно љубљење. Приметио сам да је на тој градској кулиси могуће пољубити се чак и под највећим пљуском, као што су ми то веома упечатљиво демонстирали неки млади парови које сам тамо сусрео.

Од Тврђаве стазе воде доле до остатака историјског Доњег града, где почиње развучена пешачка зона, начичкана не само бутицима с познатим маркама, већ и бројним књижарама, антикварницама и галеријама. Идите тамо суботом после подне, када на сваком углу наступају градски уметници – некад спектакуларно добри.

Врхунац је свакако акробатика београдских брејкденсера. Али не само тамо - свуда пулсира снажно срце тог града, који не треба да се плаши поређења са другим великим градовима.

Е сад, ако би Београд хтео да се пореди с париским Монмартром – то је већ питање. Али, ако се при томе има на уму Скадарлија, боемска четврт у којој се налази једина градска улица под калдрмом - зашто не! Ту Београђани изводе своје госте у рустикалне ресторане или ноћне барове. Једе се укусно и масно, пије се добро, из позадине праше кларинети, виолине, контрабаси и гитаре.

И ако у касне сате нека балканска лепотица скочи на сто и заигра, није то ништа необично, догађа се, осим тога, ако сте туриста, будите сигурни да то нема никакве везе с вама.

Речни ритови

Данас део града, некада граница између Монархије и Османског царства, Земун би се могао посматрати као место где се иде на излет да би се јело, уживало и проводило, кад се ту не би испречио један проблем: фали платежно способне клијентеле.

Туриста и пара је мало – ако у томе има нечег доброг, онда то да су рибљи ресторани и клубови смештени на бродовима, сплавовима и сојеницама успели да сачувају аутентични спој с околном природом. Иза и између високих зграда шири се појас речних ритова као неке врсте савске и дунавске џунгле.

И кад сте почистили своју великодушну порцију рибе са жара, залили то с понеком шљивовицом и преживели рат децибела који бесни између музичких капела на суседним сплавовима, препоручујем шетњу обалом: сад гледате Тврђаву с друге стране.

Натраг у центар, где још стоје, испрекидани парковима и зеленим оазама, архитектонски драгуљи из времена некадашњих краљева. Све фино, мирно, опуштено, возите се трамвајем и зверате около као и сваки туриста, да вам нешто не промакне - кад онда, неочекивано и иритантно, скочи испред вас једна избомбардована руина, зграда бившег Генералштаба.

Наводно је минирање технички немогуће, а да се не угрозе околне зграде. То је и време и место за путника намерника да се присети како је НАТО 1999. бомбардовао Београд и водио рат који у неким главама још није завршен. Може бити да се Србија осећа превареном од Европе – али то нема никаквог утицаја на то како се овде третирају гости, или како гости доживљавају Београд. С обзиром на недавну историју, тај је гост изненађујуће добро примљен.

Али, види се да је земља осиромашила, чак иако је у центру Београда преко те чињенице навучена завеса шарма и виталности. Ту је међутим и нада, коју одржава овдашња политика, да ће велике међународне инвестиције доћи и да ће све бити боље.

Превела Весна Кнежевић