Њушке из високог друштва

Док топли пролетњи ветар у Токију вије опале цветове трешње, путем промиче „ферари" отвореног прозора кроз који са сувозачевог седишта вири, по свему судећи, једна богата њушка.

Овај припадник више класе, обучен у скупо одело у чију су израду прсте уплели најчувенији светски креатори, потпуно смирено прихвата радознале погледе страних туриста и дахћући исплаженог језика одлази у залазак сунца.

И, заиста, чудни су они који зуре јер „пасји живот", познато је већ извесно време, у Јапану, а и другде, представља синоним за добру храну и лекарску негу, заштићен живот у топлом.

Тако у Земљи излазећег Сунца поред хотела за псе на аеродрому где можете оставити свог љубимца док сте на путовању у иностранству, постоје и обданишта где их можете дати на чување, храњење па и тренирање док сте на послу.

Томе треба додати и салоне за шишање и масажу паса, па и курсеве јоге у којима уз вас може да учествује и ваш највернији пријатељ.

Јапан је не само економски већ и модни лидер у Азији па је сасвим природно да и пси у овој земљи носе одећу, каишеве и украсе Тифанија, Праде, Хермеса или Луја Витона.

У продавници „Дог енд кет џоукер" у Токију, свесни су потреба људи и кућних љубимаца данашњице, па нуде фантастични асортиман од преко 10.000 хиљада одела за куце.

Ни најбоље крпице, међутим, неће вам послужити за стицање контаката и обогаћивање друштвеног живота у Јапану ако немате визит-карте, оруђе које у тој земљи поседује и сваки 18-годишњи студент.

Отуд компанија „Пет медија" штампа визит-картице за кућне љубимце, опционо са њиховим фото-портретом, а обавезно са именом власника који се означава као „тата" или „мама", не само због велике привржености коју људи осећају према својим љубимцима, већ и стога што неко ко поседује визит-картицу, по дефиницији, не може бити ничије власништво, већ само слободни субјект.

Пас може и да вам се обрати

А за 180 евра колико кошта електронски пасји преводилац, уређај по имену „Баулингвал" који производи компанија „Такара Томи", јапански „мама и тата" могу и да сазнају шта им „дете" мисли о одећи коју су му купили.

Овај електронски преводилац, патентиран 2002. године, резултат је вишегодишњег проучавања гласова које пуштају пси разних раса у различитим психофизичким стањима као што су туга, радост или глад.

За сваки тип лавежа или режања које региструју звучни сензори а препознаје чип смештен у пасјој огрлици, у „Баулингвалу" постоји одговарајући, унапред снимљени људски израз који се емитује кроз звучнике или екран на малом ручном уређају са антеном чиме се власнику преносе осећања и жеље пса.

Компанија „Такара Томи", иначе произвођач играчака, позната и је и по „Педиметру", уређају који мери дистанцу коју је пас прешао у одређеном временском року, те власнику који се вратио са посла или пута, на основу претходно унетих података о раси, тежини и старости пса, казује да ли љубимцу треба рекреација или не.

Шогун звани „Пас"

Упркос свим чудима које данас људи чине за своје кућне љубимце, највећи јапански обожавалац паса је личност из прошлости. Реч је о петом шогуну из породице Токугава, Цунајошију, који се родио у половином 17. века у години Пса – чињеница коју је он, изгледа, уважавао до те мере да се његовим поданицима чинило да су пси привилегованији од људи.

Овај шогун, велики присталица конфучијанског и будистичког учења, увео је закон по којем је повређивање животиња, нарочито паса, третирано као тешки криминални преступ кажњив и смрћу, те је о државном трошку прикупио и на сигурно сместио око 50.000 луталица.

Док су ови пси храњени пиринчом и рибом, народ је био присиљен на мере штедње, што је владару донело пежоративан надимак „господар Пас".