„Француски пољубац“ настао од њушкања

Љубљење је једна од најбизарнијих људских активности, сматрају стручњаци и тврде да се пољубац, у ствари, развио од њушкања.

Пре много векова, људи су се њушкали како би научили нешто једни о другима. У једном тренутку су се пољубили и закључили да је то много пријатнији начин упознавања, каже Вон Брајан, антрополог са Универзитета у Тексасу и стручњак за еволуцију љубљења.

У првим данима људске историје мирис је био најважније чуло када је реч о људским односима. Људи су користили мирис како би одредили расположење, здравље и друштвени статус других, каже Шерил Киршенбаум, ауторка књиге Наука љубљења.

„Било је много поздрава мирисањем", каже Шерил Киршенбаум која је и директор пројекта „Енергија комуникације" на Универзитету у Тексасу. „Прешли би носем преко лица и временом је то трљање носем прерасло у пољубац".

Верује се да је пољубац као израз романтичних осећања потекао из Индије где се у поеми Махабхарата, написаној око 900. године пре нове ере, појављује први познати опис романтичног пољупца.

Историчари сматрају да је у то време у остатку света романтични пољубац био непознаница и да га је у Европу „увезао" Александар Велики.

У старој Грчкој, љубљење је било начин изражавања статуса, чина и лојалности међу војницима или судијама. „На неки начин, то је био израз друштвене хијерархије", рекла је Ројтерсу Киршенбаумова.

Љубљење се помиње у Хомеровој „Одисеји", али не у романтичном смислу – Одисеј се враћа кући и добија пољубац од роба.

Током већег дела људске историје, локација пољупца на телу показивала је ранг у краљевским домаћинствима или војсци.

Друштвено једнаки љубили би се у уста, док би потчињени љубили образ, руку, стопало, поруб одеће или земљу испред особе која је била превише „висока" да би уопште била љубљена. То је трајало до 18. века.

Ни губа га није спречила 

Римљани су, каже Брајант, били одушевљени љубљењем и код њих се први пут појављује оно што се данас зове „француски пољубац".

Император Тиберије покушао је да забрани љубљење, јер је веровао да се тако шири губа, али није успео у томе, јер се људима допадало да се љубе, каже Шерил Киршенбаум.

Рани хришћани највише су убијали вољу за љубљењем. Пољубац се у Библији помиње девет пута, али само једном у романтичном смислу. Чак је и неколико папа покушало да забрани романтични пољубац. Папа Клемент Пети је 1312. издао декрет у коме се наводи да је „пољубац са намером да доведе до копулације смртни грех".

У то време, у остатку света мало се знало о љубљењу. Када су европски мисионари кренули у Африку, Азију и Океанију у 19. веку, они су популаризовали љубљење на местима где га раније није било.

У Јапану, на пример, сматрало се да је пољубац увреда када су га Американци „увезли" у 19. веку. Када је Роденова скулптура „Пољубац" изложена у Токију двадесетих година 20. века била је сакривена иза паравана од бамбуса, а сцене љубљења сечене су из холивудских филмова приказиваних у окупираном Јапану после Другог светског рата.

Данас пољубац има бројна значења и представља комуникацију тела и мост између наших речи и акција, сматра саветник за везе Џефри Самбер који је писао више радова о друштвеној важности пољупца.