Život srpskih vojnika na Krfu

Kada Krfljani danas opisuju nekoga ko je jako gladan, koriste reč „hljebonaris" koja je proistekla iz srpske reči „hleb". Srpski vojnici koji su pre sto godina stigli na Krf, bili su u tako lošem stanju da su žitelji Krfa morali da pronađu novu reč za njihov izgled. Iz tog perioda u lokalnom krfskom ali i kafanskom dijalektu ostao je i izraz koji opisuje vino dobrog kvaliteta. I danas je u selu Agios Mateos u kafani dovoljno reći „crno vino", ako želite kvalitetno vino.

Srpski vojnici su ostvarili kontakte sa lokalnim stanovništvom u selima gde su se logori nalazili, ali i u samom gradu Krfu. Kažu da su krfske kafane postajale pune onoga trenutka kada je srpskim vojnicima isplaćena prva plata. Tada su u gradu počele da se otvaraju radnje, kasapnice, kafane, ćevabdžinice, buregdžinice i kujne. Ostalo je zapisano da se na sve strane „kuva, pije i jede toliko da su se Grci čudili šta je ovo". 

U grčkom selu Hlomos, u jednoj od seoskih kuća, otvoren je i klub srpskih oficira iz koga su se orile tada veoma popularne pesme „Tamo daleko", „Imam ženu mnogo lepu", „Da su meni oči tvoje"... Grci, ali i Englezi i Francuzi koji su tada boravili na Krfu, u svojim memoarima zapisali su da su Srbi narod koji peva.

Srpski vojnici bili su raspoređeni po logorima koji su bili pretežno organizovani duž istočne strane ostrva. Bili su u Guviji, Moraitici, Kato Korakijani, Agios Mateosu... Zajedno sa pripadnicima savezničkih misija radili su na izgradnji infrastrukture na ostrvu.

Sa Englezima, pripadnicima Britanske jadranske misije, pravili su put ka Moraitici i rešavali problem transporta vode u vojničke kampove koji su se nalazili u južnom delu ostrva. Gradili su dokove, postavljali telefonske linije, popravljali mostove i svakodnevni život na Krfu činili organizovanijim i kvalitetnijim. I danas, u krfskom selu Potamos postoji most koji su izgradili srpski i engleski vojnici. Pored srpskih vojnika, kojih je bilo oko 140.000, na Krfu se tada nalazilo i 5.000 Francuza, 330 Engleza i 200 pripadnika italijanske vojske.

U ratnim izveštajima britanskih oficira nalaze se i zahtevi koji su srpski vojnici svakodnevno upućivali savezničkoj komandi. Među njima je jedan stalno prisutan. Srbi, koji tradicionalno vole da jedu mnogo hleba, prigovarali su saveznicima da je dnevna porcija mesa od 400 grama suviše velika i da bi trebalo da se smanji, a da se poveća porcija hleba. Naime, saveznici nisu imali odgovarajući kalup za pečenje hleba. Imali su kalup od 750 grama što je kao dnevno sledovanje Srbima bilo malo.

Zato su konkretnije postavili zahtev pred saveznike

„1 čovek - 1 hleb - 1 kilo!"

Taj zahtev su svakodnevno ponavljali. Posle brojnih protesta, zahtev Srba je uslišen, na Krf su stigli novi kalupi za pečenje hleba i srpski vojnici dobili su veće sledovanje.

U savezničkim beleškama su i brojne dogodovštine vezane za proslave slava srpskih jedinica. Jedan od najzanimljivijih zapisa, ostavio je general Pijeron de Mondezir koji je zabeležio „vic" koji su srpski vojnici tih dana pričali. U toj dosetki srpskog vojnika krije se opravdanje za sve strahote koje su u Albaniji preživeli, ali i beskrajna nada i vera u bolje sutra i pobedu. Evo šta je francuski general, komandant savezničke misije na Krfu tada zabeležio:

„Gospod Bog oseti jednoga dana potrebu da se odmori, i reče Svetom Petru da naredi mir i tišinu na zemlji. On je već počeo da svlači obuću leve noge, kad se začu larma.

- Šta je to, upita Gospod.
- To su Srbi - odgovori Sveti Petar.
- Šta hoće?
- Oni su u ratu sa Turcima.
-- Ko je u pravu?
- Pa Srbi, Gospode. Uostalom, vi dobro znate da su Turci bezvernici.
- Dobro. Zaštiti Srbe i neka me ostave na miru!
Srbi su potukli Turke... Bog postiže da se potpuno izuje. Začu se nova larma.
- Šta je?
- Srbi, Gospode.
- Opet! Pa šta hoće?
- U ratu su sa Bugarima.
- Pa Bugari nisu bezvernici. Ko je u pravu?
- Srbi, Gospode. Bugari hoće da im uzmu Makedoniju koju su oni krvlju osvojili.
- Dobro. Zaštiti Srbe, ali neka me jedanput ostave na miru!
Srbi su potukli Bugare i Bog se skoro potpuno svukao, kad se začu još žešća larma nego li pre.
- Šta je? Kazuj brzo, Sveti Petre, jer mi se mnogo spava.
- Gospode, opet Srbi. U ratu su s Austrijancima, Nemcima, Bugarima i Turcima. Ali, Srbi su u pravu.
- To je mogućno, ali naposletku mnogo me gnjave! Pošlji ih do đavola za sada, pa ćeš mi o tome govoriti kad se budem probudio.
Srpska vojska je iščezla sa ratne pozornice. Ona luta po Albaniji i Krfu, pa dolazi uskoro u Solun. Ali Bog počinje da se budi. Srpska vojska će stupiti u borbu i ponovo će biti pobednička, zahvaljujući Božjoj milosti.

Tekst je deo dokumentarnog filma „Srbi na Krfu" koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciji filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS. Fotografije, koje do sada nisu objavljene u Srbiji, dobijene su od Ministarstva kulture Republike Francuske a uz posredovanje Ambasade Republike Francuske u Srbiji.

Stručni konsultant projekta „Srbi na Krfu" je Miloš Ković, docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.