Petnaest godina nakon traume u Fukušimi Japan ponovo korača u nuklearnu budućnost

Za narod te dalekoistočne države to je bila kolektivna trauma, kriza koja je zapretila opstanku države i košmarno iskustvo koje se ne zaboravlja. Bili su to trenuci i dani za koje se svi sećaju gde su se nalazili i kako su ih proveli; događaji koji su pokrenuli duboka preispitivanja o načinima odbrane od prirodnih nepogoda, opravdanosti upotrebe nuklearne energije, praksi davanja prioriteta zaradi umesto bezbednosti, ali i mnoge mlade inspirisali da se pridruže vatrogascima, policiji i armiji, te građanstvo podstakli na mnoge forme dobročinstva, kao što su donacije ili volonterski rad na zbrinjavanju izbeglih i raščišćavanju ruševina. 

I danas, petnaest godina nakon te katastrofe, vlasti ne odustaju od potrage za nestalima i posmrtnim ostacima nastradalih. Otud, zvanično, broj poginulih je oko 15.901, dok se 2.519 osoba i dalje vode kao nestale - u toku poslednjih godinu dana identifikovani su posmrtni ostaci još pet ljudi.

Duga senka nuklearnog incidenta u Fukušimi

Dok je cunami razorio priobalna naselja i pokidao živote porodica u njima, najtrajniji uticaj na celokupno japansko društvo nesumnjivo je ostavila nuklearna nesreća u prefekturi Fukušima. Ona je na evakuaciju prisilila oko 160.000 ljudi i dovela do zatvaranja svih nuklearnih centrala i iznenadnog prelaska na upotrebu prirodnog tečnog gasa i uglja, koji je pogoršao ekološku situaciju u zemlji i znatno unazadio ambicije Japana za drastično smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte. 

Ona je dovela i do štednje i poskupljenja struje u gusto naseljenom prestoničnom pojasu, za čije potrebe je radila nuklearna centrala "Fukušima 1" i njen vlasnik - kompanija "Tokijska elektrodistribucija", poznata i po skraćenici "TEPKO".

Udar cunamija na tu centralu razotkrio je kulturu davanja prioriteta profitu i isplatama dividendi u nuklearnoj industriji u Japanu, jer je talas koji je poklopio elektranu i prekinuo napajanje sistema za hlađenje reaktora strujom bio visine oko 15 metara, a zid koji je trebalo da je zaštiti od te vrste prirodne nesreće bio visine samo pet metara - "Tokijska elektrodistribucija", kompanija u privatnom vlasništvu, nije želela da uloži u viši i jači zid jer je ocenila da je opasnost od velikog cunamija zanemarljivo mala, mada je krajem 19. veka na istom mestu bio zabeležen cunami visine preko 35 metara. 

Ona, takođe nije posedovala ni robote, ni druga sredstva koja bi mogla biti iskorištena za utvrđivanje štete u reaktorima u uslovima visoke radijacije, kao ni supstance za uklanjanje radioaktivnih čestica (dekontaminaciju). 

Ovi propusti, u medijima i stručnoj javnosti pripisani želji za (većim) profitom, doveli su do niza istraga u kojima je preispitivano sve, od tipa i kvaliteta zemljišta pod nuklearnim centralama, preko njihovih tehničkih karakteristika i organizacije upravljanja, do (često bliskog i ponekad koruptivnog) odnosa između kompanija koje su njihovi vlasnici i lokalnih političara i vlada. 

Mada je verovatno najveća lekcija incidenta u Fukušimi to da nuklearne centrale ne treba prepustiti privatnom kapitalu i vlasništvu, kroz medijske reportaže i sudske parnice postavljana su i škakljiva pitanja o odgovornosti države kada su u pitanju zakonodavstvo vezano za nuklearnu industriju i inspekcija nuklearnih postrojenja od strane državnih organa.

Bezrezervni povratak nuklearnoj energiji?

Kolaps četiri reaktora u centrali "Fukušima 1", koja se nalazi na oko 220 kilometara od Tokija, na nekoliko nedelja je ugrozio opstanak celog prestoničnog pojasa sa 37 miliona stanovnika i postojanje Japana kao države, jer je bilo nemoguće evakuisati svo to stanovništvo kada je pripretio poraz u teškoj borbi za zauzdavanje tih reaktora i oslobađanje fatalnih količina radijacije. Oslobađanje opasnih količina radijacije u smeru pomenute gigantske konurbacije, koju pored Tokija, sačinjavaju i gradovi Ćiba, Saitama, Kavasaki, Jokohama i drugi, sprečili su nadljudski napori tokijskih vatrogasaca i helikopterskih jedinica vojske. 

Uništenje tih reaktora dovelo je i do rušenja mita (u japanskoj javnosti) o savršenoj bezbednosti nuklearnih centrala.  

Pretrpljeni šok i strah pretočili su se u zahtev za obustavljanje rada svih nuklearnih elektrana, koji je paralisao tu granu japanske privrede, i, zbog naglog porasta uvoza energenata, pruzrokovao trgovinski deficit i u celini uzdrmao privredu zemlje. 

Pre nesreće u Fukušimi u Japanu je bilo funkcionalno 54 reaktora, koji su zadovoljavali više od petine potrebe države za električnom strujom. Što zbog fatalnih oštećenja od cunamija, procene da su nebezbedni ili isteka životnog veka, danas je u Zemlji izlazećeg Sunca operabilno ukupno 33 reaktora. 

Od toga, trenutno radi 15 reaktora, koji generišu oko devet odsto struje koja se utroši. Još tri su dobila dozvolu za uključenje, dok još šest prolazi kroz proces odlučivanja o tome da li će biti vraćeni u upotrebu ili ne. Dva su u izgradnji. 

U 2024. japanske nuklearne centrale su proizvele ukupno 83 teravat časova električne struje. Uključenje jednog jedinog reaktora u najvećoj nuklearnoj centrali sveta "Kašivazaki-Kariva" (gde je do pre mesec i po neiskorišćeno stajalo svih sedam), smatra se, umanjiće uvoz prirodnog tečnog gasa iz inostranstva za čitavih 1,3 miliona tona godišnje. 

U oktobru prošle godine na čelo države došla je premijerka Sanae Takaići, konzervativka koja se jasno izjašnjava za aktivno restartovanje zaustavljenih nuklearnih reaktora. Vladajuća Liberalno-demokratska partija koju ona predvodi na nedavnim parlamentarnim izborima je osvojila apsolutnu većinu u Donjem domu tog zakonodavnog tela.

Dalje, neizvesna i opasna vojnopolitička situacija u Persijskom zalivu snažno sugeriše potrebu da zemlja osetno smanji oslanjanje na prirodni gas iz inostranstva. 

Posebno jak pritisak na električnu mrežu donosi podizanje novih fabrika poluprovodnika i data centara za potrebe grana koje se baziraju na veštačkoj inteligenciji. 

Takođe, najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da sada oko 51 odsto stanovnika dalekoistočne carevine podržava korišćenje nuklearne energije u odnosu na samo 28 posto pre deset godina. Najveća podrška (oko dve trečine) je među mladima od 18 do 30 godina života, koji uglavnom nemaju jasno sećanje na katastrofu koja je zamalo uništila njihovu državu.

Zato je budući put jasan - svaki novouključeni reaktor drastično umanjuje uvoz energenata, poboljšava ekonomski bilans zemlje i jača njenu energetsku bezbednost. 

To nagoveštava bolje dane za nosioce japanske nuklearne industrije: "Tošibu", "Hitači" i "Micubiši hevi", koji su godine poslovne suše u domovini pokušavali da nadoknade u inostranstvu, između ostalih, i u zemljama poput Poljske i baltičkih republika.