Tramp opet udara po saveznicima – Južnokorejci kao loši đaci

Američki predsednik Donald Tramp, u sebi svojstvenom maniru (vođenje politike preko društvenih medija), objavio je na svojoj omiljenoj društvenoj mreži "Trut soušal" da će njegova zemlja vratiti carine na automobile i druge južnokorejske proizvode na 25 odsto jer parlament te dalekoistočne države još nije odobrio dogovor između vlada finaliziran krajem oktobra prošle godine, kojim se Seul obavezao na kupovinu američke robe, investicije i davanje kredita za investicije u SAD, u ukupnom iznosu od 350 milijardi dolara, kako bi Trampova vlada snizila carine na uvoz sa početnih 25 na 15 odsto.

Južnokorejci su, dakle, prespori u izvršavanju svojih obaveza i stoga zaslužuju kaznu – povećanje carina koje će južnokorejske proizvode na američkom tržištu učiniti manje privlačnim za potrošače od rivalskih japanskih.

To se pre svega odnosi na automobile koji čine 27 odsto južnokorejskog izvoza u SAD. Tome treba dodati još nekoliko procenata koji otpadaju na delove za te mašine. Možda važniji od toga je podatak da SAD upijaju blizu polovine ukupnog južnokorejskog izvoza automobila u inostranstvo.

Nestrpljenje u Vašingtonu

U svojoj objavi početkom nedelje Tramp je naglasio da je odmah po postizanju dogovora sa Seulom snizio tarife, te da očekuje i od južnokorejske strane da jednako brzo reaguje kada je u pitanju sprovođenje dogovorenog.

Međutim, njegovi kritičari u Aziji smatraju da možda pritom nije uzeo u obzir to da je Republika Koreja demokratija, u kojoj parlament igra ulogu koja mu pripada, zbog čega ratifikacija dogovora zahteva vreme, dok on, Tramp, prosto vlada putem predsedničkih dekreta.

Još jedna kritika je to da je mogući uzrok odlaganja to što su američke vlasti pre nekoliko meseci pohapsile nekoliko stotina južnokorejskih inženjera, fabričkih menadžera i drugih stručnjaka, pod izgovorom da su prekršili imigraciona pravila, uprkos tome što su ovi tamo bili poslati upravo da bi realizovali jednu od ogromnih investicija u američku privredu na koju se Seul obavezao – onu automobilskog giganta "Hjundaija".

Zasluge Seula

No, i nezavisno od ratifikacije u parlamentu, privatne južnokorejske kompanije već su najavile, pa i počele da realizuju nekoliko ogromnih investicija u SAD. Kao što je već navedeno, najveći južnokorejski proizvođač automobila "Hjundai", u sastavu čije grupe se nalazi i korporacija KIA, počeo je izgradnju fabrike delova (baterija) za automobile u državi Džordžiji i nove čeličane koja bi radila za potrebu postrojenja tog giganta u SAD, što bi sve trebalo da košta oko 21 milijardu dolara. 

Stub južnokorejske ekonomije, grupa "Samsung", tačnije njena ćerka kompanija "Samsung elektroniks", radi na izgradnji postrojenja za proizvodnju čipova u Teksasu, vrednih čak 40 milijardi dolara, dok i kompanija "SK Hajniks" u slične svrhe ulaže blizu četiri milijarde u Indijani. Takođe, južnokorejski div iz oblasti brodogradnje "Hanva oušns" već je kupio vlasnički udeo u brodogradilištu u Filadefiji, gde će nadalje investirati pet milijardi dolara u proširenje i opremanje, kako bi doprineo revitalizaciji te grane američke industrije.

Mada direktnim ulaganjem u SAD južnokorejske kompanije dolaze u poziciju da mogu da izbegnu uticaj Trampovih carina na uvoz, osim što se finansijski iscrpljuju, one sebe i svoju državu istovremeno stavljaju u podređeni položaj u odnosu na Vašington.

Pojedini analitičari u Istočnoj Aziji smatraju da, s obzirom na sirovost i surovost Trampovog režima u ophođenju sa saveznicima, nije nezamislivo da bi one mogle da postanu taoci, odnosno, čipovi za potkusurivanje u nekim budućim sporovima, odnosno, da bi Tramp mogao da pripreti da će ih oduzeti ili omesti njihov rad kad mu to bude odgovaralo.

Pravi Trampov interes

Sve te privatne investicije, kao ni laskavi, kraljevski tretman koji mu je nedavno priređen u Republici Koreji, kada su mu dodelili zlatno ordenje i (kopiju) kraljevske krune, nisu naveli Trampa da se uzdrži od pretnji o podizanju carina.

Jer, mada je otpočela realizacija krupnih južnokorejskih investicija, jasno je da je za njega najvažniji deo dogovora sa vlastima u Seulu onaj u kojem se one obavezuju da godišnje uplaćuju po 20 milijardi dolara novca u investicioni fond s kojim Tramp može da raspolaže po svom nahođenju – upravo to je deo dogovora u vezi carina koji parlament u Seulu tek treba da aminuje. 

Pravo da odlučuje gde u SAD i u šta će se uložiti stotine milijardi južnokorejskog (kao i japanskog i tajvanskog novca), američkom predsedniku će unutar njegove zemlje dati neverovatnu moć i lični uticaj. Da taj novac što pre počne da pristiže za njega je od suštinskog značaja, ne samo da bi efekti njegove spoljne ekonomske politike mogli da se osete za vreme trajanja njegovog mandata, već i da bi to moglo da bude argument za njegovu partiju tokom kampanje za predstojeće izbore za Kongres, koji bi, u slučaju trijumfa demokrata, mogli da mu vežu ruke u upravljanju zemljom.

Takođe, Trampova pretnja Seulu povećanjem carina je u skladu s ranijim "obećanjem" koje je prošle godine formulisao ministar trgovine Hauard Latnik, koji je u intervjuu američkim medijima izjavio da će njegova vlada s vremena na vreme vršiti procenu da li partneri ispunjavaju ono što je dogovoreno i da će, ako utvrde da to nije slučaj, vratiti carine na prethodni (visoki) nivo.

Koje su opcije vlade u Seulu?

Ako pozajmimo Trampov rečnik, Južnokorejci nemaju previše aduta s kojima bi mogli da se suprotstave takvom nepovoljnom razvoju situacije, te će morati da američkom lideru brzo udovolje – od vladajuće Demokratske partije Republike Koreje već stiže obećanje da će dogovor proći kroz parlament do kraja februara.

Za nju, veće pitanje je kako se u budućnosti odnositi prema Trampovoj vladi. Vašington sebi može da priušti da pritiska Seul kad god poželi, jer ne samo što drži 28.500 američkih vojnika na južnokorejskom tlu, već i (po podacima iz 2024.) upija oko 128 milijardi dolara južnokorejskog izvoza godišnje – automobila, mašina, optike, plastike, proizvoda od gvožđa i čelika, itd.

S druge strane, pogotovo sada kada je već kroz izgradnju fabrika poluprovodnika u SAD pristao na transfer tehnologija vezanih za najsavremenije čipove, Seul, za razliku od Kine, nema strateške materijale i proizvode esencijalne za funkcionisanje američke privrede, i ne predstavlja tako veliku mušteriju za američke kompanije, da bi mogao da se ekonomskim protivudarima odupre pritiscima Vašingtona.

Jedino oružje koje mu preostaje je eventualna prodaja američkih državnih obveznica i saradnja sa državama BRIKS-a u procesu dedolarizacije, koja je rizična jer bi mogla dodatno da izazove gnev Trampove administracije.

Naravno, Seul bi mogao da pokuša da prebaci deo svog izvoza sa SAD na druge delove sveta – Kinu, Japan, jugoistočnu Aziju, Bliski istok i EU, ali će to zahtevati puno rada i vremena, pa i stvaranje novih koalicija.

Nakon najnovije Trampove pretnje u vezi sa carinama, u južnokorejskim glasilima pojavio se članak u kojem, doduše strani, indijski autor njegovu spoljnu politiku naziva "gangsterskim imperijalizmom" i tvrdi da ona ne može uspeti na srednje i duge staze, ne samo zato što izaziva otpor u inostranstvu, već i zato što, mada od nje profitira vojna industrija, zbog nje gube američki potrošači i mnoga američka preduzeća.

Takvi napisi, kao i napor južnokorejske vlade da normalizuje odnose sa Pekingom, navode na pomisao da će se ona u narednim godinama posvetiti smanjivanju zavisnosti od SAD.