Uvertira u simfoniju smrti – kako je rusko-japanski rat s početka XX veka oblikovao sudbine stotina miliona ljudi

Krajem 19. veka u severoistočnoj Aziji sve bliže otvorenom oružanom sukobu hitali su Japansko i Rusko carstvo.

Nakon pobede u Prvom sino-japanskom ratu 1895. godine, Zemlja izlazećeg sunca je od posrnule kineske dinastije Ćing preotela luku Lušun na poluostrvu Liaodong, na Zapadu poznatu kao Port Artur (deo današnjeg Dalijena), i prodrla u južnu Mandžuriju.

Povrh toga, prisvojila je ostrvo Tajvan i praktično preuzela kontrolu nad Korejskim poluostrvom, kraljevinom koja je do tada bila u podređenom, vazalnom položaju u odnosu na dvor u Pekingu.

No, ekspanziju Japana na kinesko kopno i Korejsko poluostrvo političkim pritiscima omela je upravo Rusija, koja je i sama širila teritorije na Dalekom istoku i imala ekonomske, pa i teritorijalne pretenzije prema Mandžuriji i Koreji, usled čega je Japan bio prisiljen da se, osim sa Tajvana, povuče sa osvojenih teritorija.

U praskozorje rata

Nakon gušenja tzv. Bokserskog ustanka, neuspešnog pokušaja kineskih patriota da iz svoje zemlje potisnu omražene strane koloniste, na kojem su se, uz Britance, Francuze i Nemce, 1900. godine angažovali i Japanci i Rusi, na severu Kine, sa važnim uporištem u gradu Harbinu, ostalo je čak oko sto hiljada ruskih vojnika.
Zahvaljujući velikom zajmu koji su dali Pekingu da isplati ratnu odštetu Tokiju za poraz u sino-japanskom ratu, Rusi su od kineskog dvora dobili koncesiju nad poluostrvom Liaodong i lukom Port Artur, koja je za njih bila od vitalnog značaja, budući da se, za razliku od Vladivostoka, uopšte nije ledila.

U Japanu su tu koncesiju, značajno prisustvo ruske armije, kao i postojanje Transsibirske železnice i izgradnju njenog kraka koji je presecao Mandžuriju, protežući se od sibirskog grada Čite na severu do Port Artura na jugu, u 1903. godini videli kao snažnu pretnju ne samo po svoje kolonijalne interese, već i kao odskočnu dasku za moguću buduću agresiju Rusije na sama japanska ostrva.

Otud su u Tokiju odlučili da je oružani sukob, s ciljem potiskivanja ruskih trupa iz Kine i Koreje, neophodan i neizbežan.

Suprotstavljene snage

U to vreme, smatra se, Rusko carstvo je imalo čak 130, a Japan oko 46 miliona stanovnika. Ta demografska prednost ipak nije do te mere bila izražena u ratu, jer ju je potiralo nekoliko faktora. Jedan vrlo bitan je to da su trećinu populacije Rusije činili muslimani, koji nisu bili regrutovani u vojsku zbog uverenja da bi, zbog etničkih, lingvističkih i religijskih afiniteta prema Turskoj, s kojom je Rusija vekovima vodila ratove, i nedavnih ruskih osvajanja Kavkaza i Centralne Azije, bili nelojalni i skloni bunama.

Dalje, sistem regrutacije u Rusiji omogućavao je poštedu po više osnova, koje su oni imućniji ili sa vezama rutinski koristili, tako da su oni koji bi završili u uniformi kao obični redovi to doživljavali kao nesreću i nepravdu.

Najveći deo sastava ruske vojske bio je nepismen i nedovoljno obučen, a i njegovo prebacivanje na Daleki istok išlo je vrlo teško, budući da je Transsibirska železnica, iako uglavnom izgrađena, u pojedinim deonicama bila vrlo lošeg kvaliteta, te još uvek nije imala obilaznicu oko Bajkalskog jezera, zbog čega je vojska morala da preseda na malobrojne skele ili maršira preko zaleđene površine i onda se na drugoj obali ponovo ukrcava u vagone. To ne samo što je usporavalo transport ljudstva, nego je i ograničavalo količinu artiljerije koja je mogla da se uputi u Mandžuriju i Koreju.

Japanci su imali nekoliko prednosti, kao što su geografska blizina ratištu, mada je situaciju otežavalo to što ih je od njega odvajalo nešto mora, veća pismenost i bolja obučenost regruta i profesionalnog vojnog kadra.

I mada su na papiru Rusi imali nešto više ratnih brodova od Japana, oni su bili raštrkani između Baltika, Crnog mora i Tihog okeana, dok su sva japanska plovila bila skoncentrisana na malom prostoru i, što je vrlo bitno, u tehnološkom i logističkom pogledu bila modernija i ujednačenija, dok se ruska mornarica sastojala od širokog spektra mašina različitih tipova i starosti.

Poznato je i da su ruski mornari pola godine provodili na kopnu zbog mržnjenja vode i zatvaranja luka na Severu, zbog čega su bili znatno manje uvežbani od svojih japanskih kolega.

Paradoksalno, to se odnosilo i na Crnomorsku flotu, čiji su mornari takođe odsustvovali po šest meseci, mada ona zimi nije bila okovana ledom kao Baltička i Pacifička. Mnogi od njih bili su iz unutrašnjosti i nikada ranije nisu imali dodir s brodovima i morem. S druge strane, dobar deo japanskih mornara bili su ljudi koji su od malih nogu živeli na moru i od njega.

Takođe, zbog fizičke sličnosti sa lokalnim kineskim stanovništvom, finansijski izdašni Japanci bili su u prilici da neometano razviju mrežu špijuna u prostoru za koji su predviđali da će biti bojište i tako steknu potrebna saznanja o njegovim geografskim karakteristikama i kretanju i snabdevanju neprijatelja, te izvrše diverzije, koje su onda ruske vojnike navodile na pomisao da je stanovništvo protiv njih i na neopravdane odmazde.

Klanica u Kini

Japanci su u februaru 1904. prvi udarili – najpre na ruske brodove u korejskoj luci Inčon, a onda i u kineskom Port Arturu, čime su praktično "zaključali" rusku Pacifičku flotu i omogućili iskrcavanje svojim kopnenim snagama.

Neometano su, u hiljadama, pristizale na sever Korejskog poluostrva, odakle su marširale ka reci Jalu na kineskoj granici i dalje u Mandžuriju.

Komandant japanske flote Heihačiro Togo u blokadu Port Artura i otvaranje koridora za prebacivanje pešadije i artiljerije krenuo je sa impresivnom armadom od šest bojnih brodova, deset krstarica, 30 razarača i 40 torpednih brodova.

Ti efektivi, skupa sa pešadijom pod neposrednom komandom generala Maresukea Nogija, brzo su stavili Port Artur, rusko uporište sa oko 100.000 vojnika, u obruč, i sa kopna i sa mora.

Najveća kopnena bitka rata upravo je vođena u sklopu te petomesečne opsade Port Artura. Ona je, mada je okončana predajom branilaca, odnela visoku cenu u životima japanskih vojnika, koji su, bespogovorno sledeći naređenja, grudima jurišali na mitraljeska gnezda protivnika.

Protiv njih su, osim preko 500 topova, korišćene i ručne granate i noćni reflektori – neke od inovacija koje su po prvi put našle primenu upravo u Rusko-japanskom ratu, skupa sa telefonskim vezama i ometanjem signala.

Nakon više masovnih juriša, koji su svaki koštali po nekoliko hiljada vojnika, Japanci su uspeli da zauzmu položaje s kojih su mogli da teškim haubicama unište u luci zatvorenu rusku Tihookeansku flotu. Njena svetla tačka bio je bojni brod "Sevastopolj", koji je, iako pogođen granatama od 280 milimetara, uspeo da se izvuče na otvoreno more, gde je preživeo čak 120 napada torpedima, u kojima je učestvovalo ukupno 35 plovila, i potopio dva japanska razarača, pre nego što je posada bila prisiljena da ga, zbog predaje Port Artura, pošalje na dno.

Japanci su kasnije, goneći Ruse na sever, vojsci cara Nikolaja II Romanova zadali težak udarac kod Mukdena (današnji Šenjang) – ruska komanda, nesvesna kolikim snagama raspolaže protivnik, počinila je greške koje su je koštale ljudstva, opreme i zaliha: preko 40.000 poginulih, nestalih i zarobljenih, te blizu 50.000 ranjenih na ruskoj, i nešto više od 15.000 mrtvih i 59.000 povređenih na japanskoj strani, brutalni su bilans te krvave orgije.

Ruski debakl kod Cušime

U vojne anale ušla je epska odiseja ruske Baltičke flote, odnosno operacija njenog prebacivanja od Finskog zaliva do Dalekog istoka, koja je trajala čak sedam i po meseci. Brodovi plićeg gaza iz njenog sastava, nakon što su oplovili Evropu, prošli su kroz Suecki kanal, ali oni teži morali su na epopeju oko Afrike.

Sve njih tokom puta oko sveta mučili su problemi logističke prirode, kao što su snabdevanje ugljem i hranom i vršenje opravki. Mnogo tog fosilnog goriva sami su morali da tegle, pa su se mornari žalili na mučninu zbog stalnog života u oblaku ugljene prašine.

Morile su ih i tropske bolesti i hrana lošeg kvaliteta.

Kada je stigla u istočnu Aziju, s obzirom na to da je Port Artur već bio pao, Baltička flota nije imala kuda nego u Vladivostok. To je Japancima olakšalo planiranje, pošto su mogli da suze broj mogućih pomorskih ruta kojima bi Rusi mogli da se zapute.

Osim konačne destinacije, s obzirom na golgotu kroz koju su Rusi morali da prođu, bilo je jasno i da oni neće zaploviti ka Vladivostoku obilazeći Japan sa istoka, što bi dodalo još više od hiljadu kilometara njihovom trnovitom putu – tako je japanska mornarica mirno zauzela položaje na krajnjem jugu Korejskog poluostrva i praktično čekala u zasedi iscrpljenu rusku flotu da dođe u za nju opasne vode između Japana i Koreje, kod ostrva Cušima.

Japanske snage bile su opremljene kvalitetno izrađenim i oklopljenim britanskim brodovima, koji su imali veću brzinu od ruskih, čiji su konvoj, sastavljen od bojnih brodova, krstarica, razarača, obalskih monitora i bolničkih plovila, dodatno usporavali transportni brodovi nakrcani ugljem.

Japanska flota se, stoga, brže kretala i, zahvaljujući informacijama koje je stekla još prilikom pristajanja ruskih snaga u Šangaju, tačno je preprečila put protivniku u Moreuzu Cušima u maju 1905. godine, zasuvavši ga preciznom, kontinuiranom vatrom – sve vreme održavajući najstrožu disciplinu u manevrisanju.

Rezultat je bio poražavajući po Ruse: njih 4.830 je smesta poginulo, dok je blizu 7.000 bilo zarobljeno. Baltička flota prestala je da postoji, baš kao i Pacifička pre nje. Na japanskoj strani bilo je jedva nešto više od stotinu poginulih.

Obostrano željeni mir

Da Japanci pri kraju rata nisu udarili na Sahalin, sukob bi ostao sudar dve države na tuđoj zemlji. To veliko rusko ostrvo brzo je palo, jer ga je čuvalo oko 8.000 ljudi, od kojih su više od polovine bili neobučeni zatvorenici pušteni na slobodu – njima je komandovao general koji je po profesiji, zapravo, bio pravnik, a ne školovani vojnik.

Rat je nesumnjivo okončan japanskom pobedom – ostrvska carevina izbacila je ruskog medveda iz Koreje i Mandžurije, te ovladala Sahalinom. Japanska armija zaslužila je divljenje zapadnih vojnih posmatrača, koji su bili impresionirani njenom dobrom organizacijom, visokim moralom i hrabrošću.

Ugled japanske države skočio je u očima međunarodne zajednice – ta ostrvska zemlja je pobedom nad velikim hrišćanskim carstvom, carstvom belog čoveka, koji se drugim rasama nametao kao intelektualno superioran i posmatrao ih s visine kao infantilne i zaostale, ušla u ekskluzivni krug svetskih sila i pružila inspiraciju i nadu za oslobođenje od kolonijalnog jarma intelektualcima u porobljenim zemljama Azije: Indiji, Burmi i drugde.

No, cena koju je platila za taj istorijski trijumf, prvi jedne azijske države nad evropskom, bila je paprena – mada su Rusi imali blizu 12.000 mrtvih i zarobljenih u pomorskoj bici u Moreuzu Cušima, u odnosu na svega oko 700 japanskih poginulih i ranjenih, kada se dim baruta razišao nad bojnim poljem, ispostavilo se da su japanski borci bili ti koji su ostavili više drugova na kineskom i korejskom tlu – više od 49.000 mrtvih, nasuprot 32.000 nastradalih podanika cara Nikolaja II.

Japanski vojnici, naime, pali su u velikom broju u jurišima na ruska utvrđenja u i oko Port Artura.

Tako su, kada su se dve delegacije sastale na pregovorima pod okriljem američkog predsednika Teodora Ruzvelta u gradiću Portsmutu na severoistočnoj obali SAD, Japanci bili željni da postignu dogovor koji bi definitivno okončao sukob isto koliko i Rusi, jer im je, pored novca, ponestajalo i ljudstva, pogotovo što im je bilo poznato da u severnu Kinu pristižu krupna ruska pojačanja.

Otud, kada su Rusi odbili da plate ratne reparacije koje su obaveza poražene strane, japanska strana morala je to da prihvati. Takođe, radi trajnog okončanja neprijateljstava, kao još jedno kompromisno rešenje, vojska cara Mucuhita, posthumno znanog kao Meiđi, povukla se sa severne polovine Sahalina.

Teške posledice

Društvene posledice Rusko-japanskog rata bile su ogromne. U Sankt Peterburgu je, posle pada Port Artura, u januaru 1905. godine izbila revolucija usmerena na obaranje apsolutističke monarhije. Uz već postojeće ozbiljne ekonomske probleme i nasilnu reakciju vlasti na proteste, padu ugleda cara i njegove vlade doprineo je i debakl na Dalekom istoku – sramota poraza od države i naroda koji su smatrani inferiornim, zapanjujuća nesposobnost komandnog kadra, nebriga za živote običnih vojnika i ogromni finansijski izdaci za rat – sve to bilo je povod za dodatnu gorčinu i žuč.

U istorijskim čitankama uglavnom je ostalo nezabeleženo da su u tadašnjim previranjima na teritoriji carske Rusije prste imali i Japanci, ili, preciznije rečeno, japanski vojni ataše u Petrogradu Motođiro Akaši, koji je preko svoje mreže špijuna delio novac i oružje ne samo ruskim pobunjenicima već i nacionalnim manjinama željnim da se liše vlasti ruskog cara, poput Finaca ili kavkaskih muslimana – istoričari tvrde da su Japanci obezbedili čak 5.000 pušaka za sve voljne da potkopaju Nikolajevu državu.

Neočekivano, neredi su zahvatili i Japan. Narod je, nezadovoljan činjenicom da zemlja, uprkos nizu pobeda, nije dobila ni cent zaslužene ratne odštete, što je video kao veliko poniženje, palio i lomio policijske ispostave u više gradova, gnevan i stoga što siromašne porodice poginulih i ranjenih neće dobiti novčanu nadoknadu za gubitak muških glava.

Da bi suzbile proteste, vlasti su otvarale vatru na masu – stradalo je više od hiljadu ljudi.

Kuriozitet je da je samo šest dana po potpisivanju sporazuma u Portsmutu u domovini, usled strašne eksplozije municije prouzrokovane nepažnjom pripitih mornara, potonuo bojni brod "Mikasa", sa kojeg je, sada nacionalni heroj, Heihačiro Togo komandovao briljantnom pobedom u kojoj je samlevena čitava ruska Baltička flota.

Plovilo, poručeno iz Britanije, na dno luke Sasebo sa sobom je ponelo i 253 života, više nego dvostruko od onoga koliko je odnela vatra sa neprijateljskih ruskih brodova tokom bitke u Moreuzu Cušima.

Rusko-japanski rat, čini se, stavio je obe zemlje na put koji vodi u katastrofu. Ili, bolje rečeno, on je konkretan i neizrecivo surov izraz politike dveju država koja je to učinila: Rusiju u seriju društvenih potresa, koji su kulminirali padom monarhije, Oktobarskom revolucijom i strašnim građanskim ratom u kojem su izginuli milioni, a Japan u niz krvavih ratnih avantura u Kini i drugde u Aziji, koji se završio uraganskim razaranjem putem atomskog i tepih-bombardovanja zapaljivim sredstvima.

Jer, serija pobeda nad Rusijom nesumnjivo je dala veliku dozu samopouzdanja Japanskoj carskoj armiji, nju i narod ispunila nacionalističkom groznicom i uvećala apetit za osvajanjima.

Taj rat je i, smatraju pojedini istoričari, po strukturi sukoba – sudar mlade, revizionističke sile (Japana) i stare, etablirane sile (Rusije) – preludijum za potonje svetske ratove.

Štaviše, i bespomoćne Kina i Koreja, poprišta borbi između dva suprotstavljena carstva s velikim osvajačkim ambicijama, potom su silom bačene u decenije okrutnog iscrpljivanja pod japanskom okupacijom, da bi zatim potonule i u strahovito bolne i razorne građanske ratove – sve to ih je sasvim opustošilo i koštalo mnogo miliona života.

Rusko-japanski rat se tako može smatrati zlokobnom uvertirom u dugu simfoniju smrti – simfoniju mahnitog ritma, za koju je teško reći koji je stav bio suroviji i gnusniji.