Suprotstavljena viđenja vojne parade u Pekingu – demonstracija moći, geopolitički izazov ili odbrana integriteta

Vojna parada i uopšte obeležavanje osamdesetogodišnjice od pobede kineskog naroda "u otporu protiv japanske okupacije i svetskom antifašističkom ratu", kako Kinezi često kažu, na Zapadu su, čini se, jednoznačno shvaćeni kao demonstracija sile, a sastav zvanica koje su joj prisustvovale kao antiamerički ili antizapadni skup koji ima za cilj da pokaže snagu veza između "autokratskih režima".

Pri tom, prikaz novih hipersoničnih projektila i bespilotnih letelica, te širokog spektra protivbrodskog i protivpodmorničkog naoružanja naročito se vide kao pretnja vlastima na Tajvanu, odnosno, izraz ambcije da se to ostrvo silom privoli na vernost vladi u Pekingu.

Sigurno je da predstavljanje najnovijih tipova naoružanja i uopšte prikaz najsavremenijih ubojnih sredstava i perfektne uvežbanosti marljivog i disciplinovanog vojnog osoblja predstavalju demonstracije sile.

Ona se, međutim, u Kini tumači kao poruka da je vojska spremna da zaštiti suverenitet i teritorijalni integritet države u teškim uslovima kao što su pojačani vojni pritisak SAD i njenih saveznika na njene obale, njihovo sve većeg angažovanje na podupiranju de fakto nezavisnosti Tajvana, ali i rastući ekonomski pritisak Zapada koji je usmeren na izolaciju Kine, usporavanje njenog ekonomskog razvoja i, posredno, slabljenje njene armije. 

Ta ekonomska prisila, treba pojasniti, se ogleda u ograničenjima na izvoz patenata i komponenata zapadnog porekla kineskim kompanijama u oblasti telekomunikacija i elektronike, sputavanju kineskih investicija u fizičku i digitalnu infrastrukturu zemalja Zapada, antidamping merama protiv raznih kineskih proizvoda, diplomatskom i ekonomskom pritisku Vašingtona na preduzeća savezničkih zemalja da se povuku sa kineskog tržišta i prebace proizvodnju u SAD ili treće države, kao i uvođenju visokih carina na uvoz kineske robe.

Ne treba ni zaboraviti da su upravo Sjedinjene Države te koje su još 2011. za vreme vlade predsednika Baraka Obame objavile tada novu strategiju zaokreta ka azijsko-pacifičkom regionu, koja je trebala da težište napora Vašingtona za izgradnju ekonomskih i vojnih koalicija i središte delovanja američke vojske sa Bliskog istoka i evroatlantskog prostora postepeno prebaci u kinesko dvorište. Ovo s ciljem da se obuzda i ograniči uticaj Pekinga na tamošnje države i stave pod kontrolu pomorske linije njegovog snabdevanja. 

Gledano kineskim očima, ta činjenica je još jedan snažan argument za tvrdnju da je upravo strani faktor prizvao naoružavanje i demonstracije mogućnosti Naroodnooslobodilačke armije Kine poput one viđene u Pekingu, a ne ambicija kineskog vrha za ekspanzijom ili dominacijom nad azijsko-pacifičkim regionom, kako se tvrdi u Vašingtonu.

Dakle, da Kina neće popustiti pritiscima iz inostranstva i da će zaštiti svoj suverenitet i teritorijalni integritet, što se posebno odnosi na Tajvan, su osnovne poruke koje je rukovodstvo te države sa 1,4 milijardi stanovnika želelo da uputi inostranstvu putem impresivne, besprekorno odrađene parade 3. septembra u Pekingu.

Zvanice koje su privukle medijsku pažnju

Naravno, zapadni i japanski mediji su u pravu kada kažu da je istaknuto mesto koje je tokom nje dato ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i severnokorejskom lideru Kim Džong Unu takođe poruka - poruka jedinstva, po njima, nedemokratske vojnopolitičke osovine, koja se, naročito na Dalekom istoku, suprotstavlja zajedničkom delovanju Sjedinjenih Država, Japana, Republike Koreje i drugih američkih saveznika, poput Australije, Kanade i evropskih članica NATO pakta.

Putin i Kim su se, kada je protokol u pitanju, sve vreme nalazili rame uz rame sa predsednikom Sijem, od trenutka kada su se strani zvaničnici okupili unutar zidina Zabranjenog grada da bi se uputili na balkon koji se uzdiže nad Tijenanmenom, pa sve do kraja parade i to nije slučajnost. 

Međutim, za Kineze i ova demonstracije bliskosti tri lidera suštinski je imala za svrhu da pokaže geopolitičkim rivalima da je i Peking spreman da po potrebi oformi ili ojača postojeće koalicije radi očuvanja sopstvene nezavisnosti u odlučivanju i radi sprečavanja vojnopolitičke izolacije zemlje. Ne radi produbljivanja antagonizma i stvaranja blokovskih podela.

Principijelno suprotstavljanje ideološkom deljenju sveta na saveze i ekonomskom protekcionizmu, te zagovaranje zajedničkog razvoja u formi koja svim stranama donosi dobrobit je dugogodišnja mantra kineske vlade.

Sam predsednik Si je u pozdravnom govoru koji je označio početak ceremonije obeležavanja osamdesetogodišnjice pobede nad fašizmom ponovo naglasio da će njegova država ostati privržena miroljubivom razvoju i izgradnji zajednice naroda i država sa zajedničkom budućnošću. 

Na Zapadu, pa i u nekim državama istočne i jugoistočne Azije kao što su Japan ili Filipini, ima dosta onih koji sumnjaju u iskrenost te namere. Ali, jasno je da skeptici ni ne moraju da slušaju verbalne fraze kineskog rukovodstva, sa obzirom da su očuvanje svetskog mira i slobodne trgovine, odnosno, ekonomska globalizacija uslovi koji prosto objektivno najviše odgovaraju Kini jer ona, više nego iko, ima ljudski potencijal, tehnologiju i proizvodne kapacitete koji upravo u uslovima neometane globalne tržišne utakmice mogu da joj donesu najveću dobit.  

Takođe, treba uzeti u obzir i to da je konačni sastav diplomatskog kora koji je prisustvovao proslavi u Pekingu, a koji se u SAD tumači kao antiamerički i antizapadni, u dobroj meri bio iznuđen. To je posledica bojkota država Zapada, koje su se izgovarale učešćem ruskog predsednika - zapadne diplomate visokog ranga nisu želele da dođu u Peking da svojim prisustvom ne bi simbolično dale legitimitet ruskoj intervenciji u Ukrajini. 

Naravno, treba dodati i da dugogodišnja demonizacija Kine i njenog lidera u medijima Zapada njima čini sve težim bilo kakve diplomatske kontakte sa Pekingom, a naročito one u kojima se na neki način odaje pošta kineskoj državi i narodu.  

Unutrašnji smisao parade

Ono o čemu se u stranim medijima ovih dana ne govori je unutrašnja politička dimenzija događaja u Pekingu - to da su u Kini velika vojna parada i obeležavanje pobede nad Japanom, osim za jačanja patriotizma, zamišljeni i kao prilika da se nadvladaju stare ideološke razlike i osnaži nacionalno jedinstvo.

Jer, među veteranima sa kojima se pred početak ceremonije rukovao predsednik Si Đinping, od kojih su nekoliko bili starine od preko stotinu leta, našli su se i borci iz redova partije Kuomintang - prokapitalističke, nacionalističke stranke koja se još od 1927. godine, pre otpočinjanja neprijateljstava sa Japanom, oružjem sukobljavala sa komunistima. 

Predsednik Si, dakle, želeo je da podseti na činjenicu da su se, uprkos velikim ideološkim razlikama i žestokim međusobnim okršajima, i Komunistička partija Kine i Kuomintang borili protiv okupatora, te čak stupili u (klimavi) savez poznat kao "ujedinjeni front". 

Nakon predaje Japana, ove dve snage su nastavile međusobni rat, koji se okončao 1949. godine pobedom komunista, proglašenjem Narodne Republike Kine i povlačenjem kapitalističkih snaga na ostrvo Tajvan, gde su one, po vođstvom generalisimusa Čang Kaj Šeka, oformile vladu blisku Vašingtonu. 

Obeležavanje godišnjice pobede protiv japanskog okupatora, dakle, sadržalo je i poziv na zajedništvo upućen potomcima Čang Kajšekovih snaga koji danas u velikom broju naseljavaju Tajvan.

Redak događaj višeslojnog značenja

Interesantno je da je današnja parada u Pekingu tek druga koja je ikada održana u Kini povodom godišnjice okončanja Drugog svetskog rata i pobede nad Japanom.

Prva je priređena pre deset godina - njoj je prisustvovao tadašnji predsednik naše zemlje Tomislav Nikolić, a u defileu su učestvovale i jedinice nekoliko stranih armija, među kojima i gardijski odred Vojske Srbije. Odnosno, praksa obeležavanja pobede je nova i otpočeta je tek po dolasku Si Đinpinga na čelo partije i države. 

Analitičari u susednom Japanu, koji se vojnopolitički svrstava uz SAD, recimo, skloni su da u tome vide nastojanje Sijeve vlade da ojača osećaj patriotizma u narodu radi daljeg odlučnijeg iskoraka Kine u međunarodnim teritorijalnim sporovima i projektovanju sopstvene vojne moći na azijsko-pacifički region. 

U Kini, međutim, pored pomenute demonstracije spremnosti za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta, akcenat stavljaju na važnost koju takva proslava generalno ima u smislu sprečavanja pokušaja revizije istorije.

Tu se pre svega misli na decenije (svesnog i nesvesnog) minimiziranja doprinosa kineskog naroda borbi protiv militarizma i fašizma u međunarodnoj zajednici - on je van akademskih krugova, praktično, nepoznat u Evropi i SAD, a onda i na diskurs koji su vremenom razvile separatističke snage na Tajvanu.

One, naime, zbog političke i bezbednosne zavisnosti od Japana, poslednjih godina umesto o "japanskom kolonijalizmu" i "pobedi nad stranim okupatorom" o gorkom iskustvu petodecenijske vladavine Tokija (od 1895. do 1945.) nad svojim ostrvom govore "ispranim", neutralnim terminima kao što je "okončanje rata".

Percepcija značenja slojevite vojne parade u Pekingu tako varira u zavisnosti od tačke gledišta. Ono što je sigurno je da je ona, uprkos osporavanjima iz inostranstva, za domaćina odigrala korisnu višestruku ulogu: dala domaćoj javnosti razlog za ponos, doprinela jačanju ugleda i međunarodnog prestiža kineske armije, poslala važne političke poruke svetu i pružila prostor za rad diplomatije.