Da li je južnokorejski predsednik zahvaljujući poniznosti "preživeo" Trampa

Svetski lideri sada već dobro znaju kako treba postupati sa američkim predsednikom Donaldom Trampom - da će laskanje i pohvale doneti znatno bolje rezultate od relativno uzdržanog, neutralnog ophođenja.

Oni se, međutim, dele na one koji će to shvatanje pragmatično, radi konkretne koristi, sprovesti u delo i one koji će, u nastojanju da očuvaju sopstveno i dostojanstvo države koju predstavljaju, svesno izbegnuti povlađivanje egu američkog lidera.

Novi južnokorejski lider Li Dže Mjun izabrao je prvi od dva navedena puta - tokom svoje posete Beloj kući početkom ove nedelje domaćina Donalda Trampa nazvao je jedinim liderom koji može da donese trajni mir Korejskom poluostrvu.

On je čak dodao da se raduje susretu američkog predsednika sa severnokorejskim vođom Kim Džong Unom i mogućnosti da Tramp u severnokorejskoj prestonici Pjongjangu izgradi toranj koji bi nosio njegovo ime. Štaviše, našao je za shodno da pohvali interijer Bele kuće.

Pojedini azijski mediji ocenjuju da je to laskanje bila "strategija za preživljavanje" južnokorejskog predsednika, koji je morao da se tako postavi stoga što se suočavao sa ozbiljnim predrasudama američkog lidera o svojoj državi i zbog toga što u Vašingtonu važi za antiamerički nastrojenog političara.

Naime, Tramp već godinama optužuje Republiku Koreju da Sjedinjene Države iskorišćava ekonomski i vojno, te od nje traži da izdvoji puno više novca za potrebe američkih snaga na svom tlu, kao i da uvozi više američkih automobila, energenata i poljoprivrednih proizvoda kako bi se umanjio krupni suficit od preko 60 milijardi dolara koji ona ima u međusobnoj robnoj razmeni.

Sam predsednik Li, koji je i šef sada vladajuće Demokratske partije, poznat je po tome što je u prošlosti američke trupe u svojoj zemlji nazvao "okupacionim snagama".

Zato se, komentarišu azijski mediji, južnokorejski predsednik moguće pribojavao da bi u Beloj kući mogao da pred kamerama doživi grdnju kakvu je svojevremeno iskusio ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski.

Rezultati razgovora u Beloj Kući

Azijski mediji tvrde da je u Vašingtonu potvrđen raniji načelni dogovor postignut kroz pregovore koji su bili pokrenuti zbog problema novih Trampovih carina, utanačeni su detalji južnokorejskih kupovina i ulaganja u američku privredu u iznosu od 350 milijardi dolara.

Konkretno, pred odlazak Lija u pohode Trampu južnokorejski mediji su objavili da će najveći domaći avio prevoznik "Korian Er" otvoriti svoje trezore i zadužiti se kod banaka kako bi platio porudžbinu vrednu čak 50 milijardi dolara za kupovinu 103 putnička aviona od američkog proizvođača "Boinga", kao i delove od drugih tamošnjih kompanija.

Takođe, dva lidera su se saglasili o kupovini američkog gasa, saradnji, ulaganjima i transferima tehnologija u oblasti nuklearne energije, brodogradnje, automobilske industrije, robotike i drugog.

S tim u vezi potpisano je 11 memoranduma o razumevanju između južnokorejskih i američkih kompanija, a među potpisnicama na južnokorejskoj strani su bili i "Korea gas", "Samsung elektroniks" i "Hjundai".

Osim toga, azijski mediji izveštavaju i da je južnokorejski lider obećao Trampu veća izdvajanja za odbranu i dinamičnije angažovanje svoje zemlje u vojnopolitičkom savezu sa SAD.

Kritike Lijevog nastupa u Vašingtonu

Ipak, opoziciona konzervativna partija Snaga naroda kritikovala je susret dva predsednika nazvavši ga "diplomatskom katastrofom", pri tom tvrdeći da nije jasno šta je, ako je išta uopšte dogovoreno.

Tu se prevashodno misli na to što nisu utvrđeni detalji o trajanju primene novih Trampovih carina i tome koliko će iznositi tzv. "sektorske carine" za koje industrijske oblasti.

S druge strane, pojedini južnokorejski analitičari smatraju da je predsednik Li dobro prošao u Vašingtonu jer je, čini se, izbegao pritiske da njegova vlada izdvoji više novca za finansiranje prisustva američkih trupa na južnokorejskoj teritoriji.

Tramp je u prošlosti javno zahtevao da Seul odvoji pet, pa i deset milijardi dolara godišnje za potrebe američke vojske, dok je on plaćao nešto više od 800 miliona.

Južna Koreja je, dakle, za sada, čini se, uspela da izbegne porast učešća za vojnu zaštitu na kojem je Tramp insistirao tokom svog prethodnog mandata i za vreme predizborne kampanje 2024. a koju antiimperijalistički nastrojeni korejski intelektualci ironično zovu "reketom".

Drugi stručnjaci, međutim, ističu da se u razgovoru Lija i Trampa u Vašingtonu pojavio novi problem za njihovu zemlju jer je domaćin Bele kuće pomenuo da bi hteo da od vlade u Seulu zatraži da se Sjedinjenim Državama da vlasništvo nad južnokorejskom zemljom na kojoj se nalaze najveće američke baze - američka vojska tu zemlju je proteklih decenija držala pod dugoročnim zakupom.

Ovo, međutim, neki južnokorejski politikolozi prosto vide kao karakterističan Trampov pritisak u formi ekstremnog zahteva, odnosno, blef kojim se želi steći više prostora u manevrisanju za ono što se zaista želi, a to su veće južnokorejske investicije i izdvajanje za troškove stacioniranja američke vojske.

Kritički nastrojeni južnokorejski novinari naglašavaju i da dva predsednika, izgleda, nisu razgovarali o odnosima sa Kinom i problemu tzv. "strateške fleksibilnosti" američkih trupa na Korejskom poluostrvu.

Reč je o konceptu vojnog vrha u Vašingtonu koji podrazumeva korišćenje američkih snaga koje su stacionirane u Južnoj Koreji za operacije u drugim delovima sveta - njihovo angažovanje van tog poluostrva slabi odbranu Republike Koreje u odnosu na severnog suseda i zato predstavlja veliku brigu za vladu u Seulu.

Tajvansko pitanje i odnosi SAD sa Kinom bitni su za Seul, jer bi u slučaju okršaja Vašingtona i Pekinga oko Tajvana američka vlada vrlo moguće upotrebila deo svojih trupa stacioniranih na Korejskom poluostrvu u vojnim operacijama oko tog pacifičkog ostrva i čak tražila od Južne Koreje da se uključi u rat sopstvenim kapacitetima na strani Vašingtona, mada je vlada u Seulu još 2006. stavila na znanje svom savezniku da ne želi učešće u ratovima SAD drugde u regionu Istočne Azije.

U Seulu se pribojavaju i da bi u slučaju američko-kineskog sukoba za Tajvan, Severna Koreja mogla da izvrši oportunistički napad na Jug kako bi vezala deo američkih trupa za Korejsko poluostrvo i tako podržala Kinu, u nadi da bi Peking onda uzvratio podrškom za njen dalji udar po Jugu.

Odnosno, jednostavno rečeno, dosta analitičara u Južnoj Koreji vide eventualni rat za Tajvan kao praktično nerazdvojan od sukoba na Korejskom poluostrvu.

Šta može da donese eventualni susret Trampa i Kima

Li je, laskajući Trampu da je jedini ko može da donese mir Korejskom poluostrvu, praktično prihvatio, čak prigrlio, nastojanje američkog predsednika da se kroz lične pregovore sa severnokorejskim liderom Kim Džong Unom nametne kao Nobelove nagrade vredna istorijska ličnost koja će eliminisati nuklearnu opasnost koja preti iz Pjongjanga najpre po SAD, a onda i po region istočne Azije.

To je bitan novitet jer su se Trampovo "soliranje", odnosno, isključenje Seula iz razgovora sa Severnom Korejom koje je izvršio tokom svog prvog mandata, i mogućnost da on sa Kimom samostalno dogovori modalitet bezbednosti koji bi odgovarao SAD ali ne i Južnoj Koreji do sada u Seulu doživljavali sa dubokom zabrinutošću, pa i strahom.

Tokom konferencije za štampu u Beloj kući novinari su upitali američkog predsednika da li namerava da se uskoro sastane sa liderom Severne Koreje, na šta je on odgovorio da bi voleo kada bi do takvog susreta došlo do kraja ove godine.

Južnokorejski politikolozi, kao što je šef Korejskog instituta za nacionalno ujedinjenje Kim Čun Sig, međutim, izražavaju sumnju da bi taj susret mogao da dovede do smirivanja tenzija na Korejskom poluostrvu, podsećajući na izjave severnokorejskog lidera koji je pre dve godine rekao da prekida sve veze sa Jugom i da će eventualno ujedinjenje ostvariti nuklearnim oružjem.

Ipak, te izjave date su za vreme vladavine konzervativne partije Snaga naroda u Južnoj Koreji, koja je izrazito antikomunistički i proamerički orijentisana politička snaga, u kontekstu pojačanih zajedničkih vojnih vežbi Seula i Vašingtona, pa ih, s obzirom da je Demokratska partija koja sada upravlja Jugom tradicionalno ima osetno bolje odnose sa Pjongjangom, verovatno ne treba uzimati doslovce.

U Južnoj Koreji i Istočnoj Aziji uopšte ima i onih koji inicijative američkog predsednika za susrete sa liderima država poput Narodne Republike Koreje i Ruske Federacije, s kojima su američke Demokrate tvrdoglavo odbijale da komuniciraju, doživljavaju više kao Trampovu samopromociju i vrstu realiti šoa, nego kao nešto supstantivno.

Kako god bilo, vlada u Seulu verovatno može da bude relativno zadovoljna prvim susretom svog novog predsednika sa ekscentričnim američkim liderom, jer je on prošao bez skandala i nediplomatskih ispada.

Ipak, ostaje činjenica da će južnokorejske kompanije ostati izložene tzv. "recipročnim carinama" u visini od 15 posto, te raznim, često još višim "sektorskim carinama", kao i da će morati da potroše stotine milijardi dolara da bi odobrovoljile predsednika Trampa na kupovine i investicije od kojih dobar deo svojevoljno nikada ne bi poduzele.