Tišina poslednjih svedoka – osam decenija od oslobođenja logora Zahsenhauzen

Kada su spasioci stigli u koncentracioni logor Zahsenhauzen, zatekli su oko 3.000 zatvorenika, negovatelja i lekara. Za oko 300 zatvorenika oslobođenje 22. aprila 1945. od strane poljskih i sovjetskih vojnika nije došlo na vreme – umrli su ubrzo nakon toga od posledica okrutnog postupanja nacista.

Pražnjenje koncentracionog logora severno od Berlina započelo je dan ranije. Nacisti su više od 30.000 zatvorenika poslali na takozvane marševe smrti – nekoliko hiljada njih tu torturu nije preživelo. A između 1936. i 1945. u Zahsenhauzenu i brojnim spoljnim logorima bilo je zarobljeno najmanje 200.000 ljudi iz 40-ak zemalja.3

Do kraja Drugog svetskog rata desetine hiljada zatvorenika je umrlo – od gladi, bolesti, zlostavljanja, medicinskih eksperimenata i prisilnog rada. Samo tokom jeseni 1941. najmanje 10.000 sovjetskih ratnih zarobljenika, među njima i mnogi Jevreji, ubijeno je u posebno izgrađenom postrojenju za streljanje ili ugušeno gasom u preuređenim kamionima.

Za preživele bi ovo mogla da bude poslednja komemoracija

U obeležavanju 80. godišnjice oslobođenja logora učestvuje šestoro preživelih, tri žene i tri muškarca. Oni su u Zahsenhauzen ili jedan od njegovih spoljnih logora bili deportovani kao deca ili mladi ljudi.

Petoro ih je iz Poljske, a najstariji je Ukrajinac Mikola Urban, rođen 1924. u Harkovu. On po prvi put učestvuje na jednoj komemoraciji, a doći će iz Švajcarske, gde se sklonio nakon početka ruskog napada na njegovu domovinu.

Ovogodišnja komemoracija u Zahsenhauzenu za Urbana i ostale vremešne svedoke mogla bi da bude poslednja. Aksel Drekol, direktor Fondacije memorijalnih mesta u Brandenburgu, već dugo razmišlja o tome. Većina preživelih zatvorenika u međuvremenu je umrla.

"Često su bili uz nas, kao da su očevi ili majčini prijatelji. To što tih ljudi više nema, za nas je veoma značajna prekretnica", naveo je Drekol.

"Nacisti su zatvorenike pretvorili u brojeve"

Kako bi posetiocima približili istoriju bivših koncentracionih logora kao što je Zahsenhauzen ili ženskog logora Ravensbrik, memorijalni centri već godinama koriste umetnost i muziku, ali i radionice za mlade.

"To je toliko važno zato što kultura – uz klasičnu pedagogiju i klasične izložbene formate – može da gradi mostove, da uklanja barijere i da dopre do ljudi", kaže Drekol.

To može da potvrdi i Katrin Griber. Unuka zatvorenika iz Zahsenhauzena predsednica je Udruženja prijatelja memorijalnog centra i pripadajućeg muzeja. Kada se na zvaničnim događanjima pevaju pesme koje su napisali logoraši, to duboko dira i njihove potomke.

"Nacisti su zatvorenike pretvorili u brojeve, ali oni su u svakom trenutku bili ljudi. I pesme mogu da pomognu da zamislite te ljude koji su ih pevali", kaže Katrin Griber.

Njen deda Hajnrih bio je pastor i član Ispovedne crkve, koja se suprotstavljala nacističkom režimu. Zbog svog angažovanja, naročito za ljude jevrejske vere, 1940. je završio u Zahsenhauzenu, a kasnije i u logoru Dahau.

Deda je umro 1975, unuka je tada još bila mala. Razgovorom o istoriji svoje porodice ona povezuje prošlost sa sadašnjošću. Od svog dede Hajnriha zna da je u logoru pokazivao solidarnost sa sapatnicima, ali da je solidarnost i sam doživeo. „Bio je veoma blizu smrti, ali su ga spasili komunisti-zatvorenici“, priča unuka.

Kritika aktuelne rasprave o migracijama i izbeglicama

Vrednost autentičnih mesta poput Zahsenhauzena je neprocenjiva, smatra Katrin Griber: "Prenose znanje, stavljaju pojedinačne sudbine u kontekst i omogućavaju posetiteljkama i posetiocima da ih to mesto emocionalno dirne".

Ona pritom misli na opšti pomak udesno u Nemačkoj: "Za mene iz istorije proizlazi sledeća pouka: ljudi se ne smeju isključivati i pretvarati u žrtvene jarce. Zato me boli trenutna rasprava o izbeglicama".

Nedavno su se budući koalicioni partneri, Demohrišćani (CDU/CSU) i Socijaldemokrate (SPD), dogovorili oko drastičnog pooštravanja politike azila.

A Alternativa za Nemačku (AfD), stranka koja se u Nemačkoj zvanično klasifikuje kao delom desno-ekstremna, već godinama raspiruje mržnju prema stanovnicima Nemačke stranog porekla i prema ljudima koji beže od rata i siromaštva.

Sećanje na sovjetski specijalni logor

Nakon oslobođenja u aprilu 1945, bivši logor Zahsenhauzen je Sovjetski Savez, jedna od zemalja pobednica u Drugom svetskom ratu, prenamenio u specijalni logor. Nakon zločinačkog nacističkog režima, usledila je komunistička strahovlada.

Do raspuštanja tog specijalnog logora 1950. tamo je bilo zarobljeno oko 60.000 ljudi – prvenstveno nacisti, ali i protivnici novih vlastodržaca, kao i osobe uhapšene bez zakonskih osnova. Oko 12.000 njih umrlo je od gladi i bolesti.

Na to poglavlje istorije logora Zahsenhauzen podsetiće se početkom septembra uz komemoracije i izložbe.