Britanija oštro podeljena oko eutanazije – ko može da odluči o kraju života

Kampanja Ester Rantsen

Sve je počelo od osamdesetčetvorogodišnje veteranke Bi-Bi-Sijevog voditeljstva dejm Ester Rantsen, koja boluje od raka pluća već godinama.

Lekovi trenutno drže bolest pod kontrolom, ali kada to više ne bude bio slučaj, Ester želi da umre u društvu prijatelja i porodice u danu, koji bude sama za to izabrala.

No, da bi joj to pošlo za rukom, mora da promeni ne samo zakon, već i mišljenje većine Britanaca.

Već je kupila kartu za Dignitas u Švajcarskoj ukoliko nacrt zakona o eutanaziji ne bude usvojen.

Međutim, u tom slučaju umreće sama, jer rodbina ne sme da je prati kako ne bi bila u Britaniji optužena za saučesništvo u ubistvu.

Brzopotezni nacrt pun rupa

Trista trideset poslanika za, dvesta sedamdeset pet protiv nacrta Zakona o eutanaziji pri drugom čitanju.

Mnogi tvrde da su glasali za, samo da bi nacrt bio poboljšan u Domu lordova.

Poslanici su imali samo tri nedelje da se upoznaju sa zakonom, koji može da promeni društvo.

Bivši premijeri su podeljeni. Braun, Mej i Džonson su protiv. Bler, Kameron i Sunak su za eutanaziju.

Iste podele prisutne su među demonstrantima i ispred britanskog parlamenta.

Đakonka Anglikanske crkve Valeri Plam ima osećaj da je parlament "konačno poslušao volju naroda“.

Bivši policajac Džejms Džonson ukazuje da za veliki broj ljudi, koje, po njemu, ovaj zakon jasno definiše, palijativna nega "nije rešenje“.

Za eutanaziju su potrebni potpisi dvojice lekara i jednog sudije.

Zakon je prepun rupa i otvoren za zloupotrebe, tvrde protivnici.

Studentkinja Kejti Penik podseća da je u poslednjih petnaestak godina razvijan narativ da su bolesni i ljudi sa posebnim potrebama "teret najvoljenijima, porodicama, pa i celom društvu“.

"Ne vidim da u takvoj klimi neko može da slobodno odlučuje“, upozorava ona.

Službenica u parlamentu Morin Martin naglašava da je "Ne ubij!“, šesta Božja zapovest.

"Ovo potpada pod tu kategoriju što se mene tiče“, naglašava, pridruživši se demonstracijama protiv nacrta Zakona ispred svog radnog mesta.

Penzioner Džon Smit ističe da "država ne treba da nam pomaže da umremo, već da živimo“.

Snažni i oprečni stavovi i u Vestminsteru.

"Majka parlamenta“, najstarija poslanica, laburistkinja Dajan Abot je odlučno protiv.

"Parlament je 1969. godine glasanjem ukinuo smrtnu kaznu za ubistvo. Javnost je bila protiv, ali su poslanici principijelno smatrali da država ne treba da se meša u oduzimanje života. Taj princip je valjao 1969. i valja i danas“, rekla je poslanicima Dajan Abot.

Bez jasnih definicija ko može da traži eutanaziju

Stručnjaci upozoravaju da se u Holandiji, gde eutanazija postoji već dve decenije, na taj način ubije svaki deseti stanovnik gradova.

Na selu eutanaziju traži samo dva posto građana. Obe brojke su velike.

Sve češće su to mladi pogoršanog mentalnog zdravlja, a ne ljudi na samrti.

Britanski zakon ne definiše jasno ko tačno može da zahteva umiranje.

Predlagač Zakona, laburistkinja Kim Ledbiter spremna je na pregovore.

"Ako su potrebne izmene, ako su potrebni amandmani, hajde da razgovaramo. Prikupićemo pisane dokaze, sastavićemo komitet, koji će detaljno i odlučno napraviti najbolji mogući zakon. Biće to proces dug možda i do šest meseci“, predviđa poslanica Kim Ledbider.

Protivnik Zakona, konzervativac Deni Kruger upozorava da predstoje meseci debate.

"Nadam se da će kolege, koje su izrazile zabrinutost ili uspeti da Zakon učine bezbednim, ili, ako to ne uspeju, pomognu da ga odbacimo pri trećem čitanju“, kaže on.

Protivnici ovog nacrta zakona ukazuju da je debata tek počela i da njegovo usvajanje nije nimalo izvesno.

No, cinici primećuju da, ako je suditi prema ranijim kontroverznim slučajevima, sama debata nas za korak približava ka nečemu što nam je do juče bilo nezamislivo kao što je eutanazija.