Da li će separatističke izjave novog tajvanskog predsednika gurnuti Istočnu Aziju u rat

Novi predsednik Tajvana Laj Ćingde stupio je na dužnost 20. maja i u svom inauguracionom govoru izneo shvatanje da je to pacifičko ostrvo suverena i nezavisna država.

Naime, u uvodnom delu svog obraćanja javnosti on je rekao: "Na ovaj isti dan 1996. godine prvi demokratski izabrani predsednik Tajvana položio je zakletvu, prenevši međunarodnoj zajednici da je Republika Kina-Tajvan suverena i nezavizna nacija...".

Pored toga što je Tajvan u više nazvrata nazvao nacijom i državom, Laj je, čini se, odgovornost za zategnute odnose između matice i ostrva pripisao Pekingu, što se naslućuje iz njegovog poziva Kini da prestane sa „političkim i vojnim zastrašivanjem Tajvana“.

On je i izrazio nadu – "da će Kina prihvatiti realnost postojanja Republike Kine i poštovati izbor tajvanskog naroda, te se iskreno opredeliti za dijalog a ne konfrontaciju i razmenu a ne sputavanje".

On je time praktično ponovio stav da je Tajvan (koji sebe formalno naziva "Republika Kina") nezavisna država i okarakterisao Peking kao agresivnog subjekta koji deluje sa pozicije sile.

Stanovnicima Tajvana Laj je poručio je da ne gaje iluzije da će se Kina odreći ambicije da aneksira njihovo ostrvo ako ono formalno prihvati njen stav o tome da Tajvan nije suverena država, i dodao da političke strukture i narod "moraju da pokažu odlučnost u odbrani nacije".

Šezdesetčetvorogodišnji Laj je maticu Kinu indirektno nazvao i autoritarnom državom kada je, govoreći o Tajvanu kao svetioniku demokratije koji je, između ostalog, prvi u Aziji priznao istopolne brakove, rekao i da je Tajvan pokazao da "demokratija bolje funcioniše od autoraritarizma u borbi protiv pandemije (kovida)".

Od‌jeci Lajevog govora

Laj Ćingde je pred stupanje na funkciju predsednika obavljao dužnost potpredsednika za vreme drugog mandata svoj prethodnice Caj Ingven. Važio je za "pragmatičnog radnika za nezavisnost Tajvana".

U prošlosti taj iskusni političar, koji je po profesiji stručnjak za javnu higijenu, služio je i kao gradonačelnik grada Tajnan i premijer Tajvana.

Analitičari u Istočnoj Aziji ocenjuju da su Lajeve reči na račun komunističke matice iznenađujuće grube i oštrije nego njegove prethodnice na istoj funkciji Caj Ingven, koja takođe važi za zakletog borca za nezavisnost Tajvana.

Štaviše, kineski nacionalisti ocenjuju Lajev govor kao "jednu vrstu objavu rata" matici, što je razumljivo ako se ima u vidu zvanični stav Pekinga da je Tajvan neotuđivi deo Kine i činjenicu da je formalno proglašenje nezavisnosti najveća crvena linija za Peking, čiji bi prelazak pokrenuo oružanu akciju najmnogoljudnije zemlje sveta. 

Lajev govor, s te tačke gledišta, može se smatrati kao jedna vrsta zvanične objave nezavisnosti Tajvana, koja, mada je nije izvršio ili odobrio parlament i stoga nije pravno podržana, ima težinu s obzirom na povod i programatski karakter njegovog obraćanja domaćoj i stranoj javnosti.

I umereniji prokineski analitičari ocenjuju da, ako je Lajev govor pokazatelj onoga što će uslediti tokom njegove vladavine, stvari ne slute na dobro jer se mogu očekivati dalje verbalne provokacije, naoružavanje Tajvana i njegovo ekonomsko podvajanje od matice Kine.

Međutim, oni razlog za to što je Laj odlučio da u svom govoru povodom stupanja na najvišu dužnost ne ublaži retoriku, kako je to uobičajeno u diplomatskoj praksi već da potencira stav da su matica Kina i Tajvan odvojene države, vide u njegovoj nemoći, odnosno, u činjenici da su mu ruke praktično vezane pošto se u parlamentu njegova Demokratsko-progresivna partija (DPP) nalazi u manjini.

Po njihovom mišljenju, Laj zbog toga svoju moć može da bazira samo na političkoj podršci i materijalnoj pomoći Vašingtona.

Upravo zbog toga, dakle, njegov govor je bio snažan – on je prvenstveno bio koncipiran tako da zadovolji Vašington.

Politički spektar na Tajvanu

Postojane pristalice Lajove DPP tipično sebe vide kao "Tajvance", a ne "etničke Kineze" i ne žele da njihovo ostrvo potpadne pod vlast Komunističke partije Kine (KPK), čiji režim u matici vide kao nedemokratski.

Oni se i protive rastu ekonomskog uticaja matice na dešavanja na njihovom ostrvu, jer povećani ekonomski i ljudski upliv sa kontinenta vide kao opasnost po zapošljavanje na Tajvanu i kao alat sa jačanje političkog uticaja KPK na tajvanske političare.

Za njih, dakle, Lajov govor je artikulacija njihovih sopstvenih uverenja.

Članovi najveće tajvanske opozicione partije Kuomintang, koja se u principu zalaže za bliže ekonomske i kulturne veze sa maticom, a u jednom svom krilu čak i za ujedinjenje sa njom, konstatuju da je Laj u svom govoru izneo "teoriju o dve države", po kojoj Tajvan nije deo Kine, već suverena država, odnosno, entitet drugačije od matice Kine. Oni ga zato osuđuju.

Oni naglašavaju da je to Lajevo gledište u suprotnosti sa kompromisom iz 1992. godine, kada su se Peking i Tajvan saglasili da postoji samo jedna Kina – razmišljanje koje je potom postalo poznato kao "princip jedne Kine", pa i sa samim ustavom Tajvana, u kojem to ostrve sebe praktično definiše kao integralni deo Kine.

S druge strane, Laj, kao i njegova prethodnica predsednica Caj Ingven, koja je na kormilu pafičkog ostrva provela punih osam godina, u više navrata su izjavljivali da princip jedne Kine više nije aktuelan i da se o odnosima Pekinga i Tajpeja ne može govoriti sa te pozicije.

Odnosno, rukovodstvo vladajuće Demokratsko-progresivne partije poslednjih godina se udaljuje od pozicije u kojoj vlada Tajvana sebe vidi kao vladu cele Kine i jedinog legitimnog reprezenta celog kineskog naroda, kako je to bilo decenijama nakon završetka kineskog građanskog rata 1949, i sve više ide ka tome da Tajvan definiše kao od matice Kine različitu, nezavisnu državu.

Lajov govor je jasan pokazatelj te promene političkog kursa.

Međutim, većina glasačkog tela na Tajvanu, uključujući tu i značajan deo onih koji imaju negativno mišljenje o političkom uređenju i karakteru vlasti u matici, priželjkuje održavanje statusa kvo – prolongiranje situacije u kojoj je njihovo ostrvo de fakto nezavisno, ali ne nastoji da ostvari de jure nezavisnost i ne provocira Peking rečima koje se mogu tumačiti kao isticanje formalno-pravne nezavisnosti.

I na samom Tajvanu, čini se, postoji svest da je Lajev inauguracioni govor bio prejak, odnosno, provokativan za Peking, jer je, recimo, vrednost akcija na berzi u Tajpeju nakon njega smesta pala.

Govor koji vodi u ozbiljne sukobe

U Istočnoj Aziji se očekuje da će, kao reakciju na Lajev inauguracioni govor koji doživljava kao veliku provokaciju, Peking najpre dati vojni odgovor u formi manevara, a onda i intenzivirati rad na daljem otpriznavanju Tajvana, te posegnuti za ekonomskim sankcijama (Vladu u Tajpeju kao legitimnog zastupnika cele Kine trenutno priznaje samo 12 zemalja sveta, uglavnom iz Srednje Amerike, Kariba i Tihog okeana).

I zaista, kineske vojne vlasti su već objavile otpočinjanje velike vanredne vežbe u kojoj će vazduhoplovne i mornaričke snage Narodnooslobodilačke armije Kine opkoliti Tajvan.

Mada tako složeni i krupni manevri ne mogu biti sprovedeni bez već postojećih dobro razrađenih planova, tajming otpočinjanja vežbe (treći dan nakon Lajeve inauguracije) ukazuje da je povod za nju upravo govor novog predsednika Tajvana.

Preostaje nada da se tokom njenog održavanja neće desiti neki incident koji bi poslužio kao šibica koja će zapaliti istočnoazijsko bure baruta, kao i da će kinesko rukovodstvo biti dovoljno mudro da ne nasedne na provokaciju iz Tajpeja.

Oružani sukob u Tajvanskom moreuzu, pored ljudskih žrtava, naneo bi i ogromnu materijalnu i ekonomsku štetu samoj Kini i celom svetu, budući da bi pomorski putevi za njen izvoz i uvoz bili presečeni, a ona verovatno potpala i pod dalje sankcije kolektivnog Zapada.

On bi i mogao da se razvije u regionalni rat i nepredvidivi i potencijalno katastrofalni sudar velikih sila koji bi imao dugoročne reperkusije po ceo svet.

Za vladajuću DPP na prošlogodišnjim predsedničkim i parlamentarnim izborima glasalo je oko 40 posto tajvanskog biračkog tela, pa većina u parlamentu pripada ujedinjenoj opoziciji, koja sada radi na tome da pozove rukovodstvo DPP na odgovornost za finansijske malverzacije.

Zato retorika samog predsednika Laja, bar u ovom trenutku, sama po sebi ne može predstavljati presudni izazov za suverenitetu Kine nad Tajvanom.