Globalna parlamentarna alijansa protiv Kine kao politička paralela "globalnom NATO-u"

Istočnoazijski mediji javljaju da su filipinski poslanici pristupili Interparlamentarnoj alijansi za pitanja Kine (IPAC), međunarodnoj organizaciji koja okuplja parlamentarce željne definisanja politike za suzbijanje kineskog političkog, ekonomskog i vojnog uticaja u svetu.

Uz Filipince, trećem susretu članova te grupe koji je upravo (3. i 4. septembra) održan u Pragu po prvi put su prisustvovali i poslanici iz Kenije i Paragvaja, tako da se može smatrati da ona sada poseduje istinski globalni karakter. Ovo naročito kada se zna da su većina njenih članova parlamentarci iz Evropske unije, Japana i SAD, i da su među osnivačima britanski, australijski i kanadski zakonodavci.

Produženi instrument politike Zapada?

Kakva je orijentacija IPAC-a vidi se ne samo iz njegovog sastava, koji obuhvata poslanike iz zemalja koje su vojno-politički saveznici Vašingtona, već i iz činjenice da je osnovan 4. juna 2020, na godišnjicu velikog antivladinog protesta na Tjenanmenu u Pekingu 1989. godine, u vreme pada komunizma na Starom kontinentu.

U saopštenju sa simpozijuma, koji je ranije ove godine u japanskoj prestonici Tokiju organizovao IPAC, na primer, stoji da je cilj njegovog održavanja da se "ohrabri koordinisani demokratski odgovor na krivljenje poretka zasnovanog na pravilima koje provodi Peking". Proklamovani ciljevi poslanika koji pripadaju toj organizaciji, između ostalog, obuhvataju rad na mehanizmima za uvođenje sankcija, pod izgovorom kršenja ljudskih prava i donošenja zakona koji bi omogućili zaplenu imovine pojedinaca i entiteta koji su proglašeni kršiocima tih prava.

IPAC, koji najvećim delom finansiraju američka država i Fondacija za otvoreno društvo Džordža Soroša, u Istočnoj Aziji je privukao pažnju svojom kritikom izjave francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji je po povratku iz zvanične posete Pekingu u maju izjavio da Evropljani ne bi trebali da slede put Vašingtona u ekonomskoj konfrontaciji s Kinom oko Tajvana. Evropski članovi te međunarodne parlamentarne alijanse bili su mišljenja da je francuski lider na taj način zanemario važnost tajvanske ekonomije za svet i potkopao višedecenijske napore međunarodne zajednice za mir u Tajvanskom moreuzu. Štaviše, IPAC je u novembru prošle godine poslao dvanaestočlanu delegaciju na Tajvan koja se susrela sa tamošnjom predsednicom Caj Ingven, koja je zamajac politike naoružavanja i produbljivanja de fakto nezavisnosti Tajvana od matice Kine.

IPAC, dakle, radi na perpetuiranju teze Zapada da je Kina autokratija koja krši prava i slobode svojih građana, te urušava međunarodni poredak i bez griže savesti smatra da ima bogomdano pravo da se meša u tuđe unutrašnje probleme, kao što je, recimo, stanje u kineskom gradu Hongkongu, te lupa packe i kažnjava kineske organizacije i državljane za nedela koji su oni navodno počinili u sopstvenoj zemlji.

Filipinci u antikineskom timu Zapada

Uključivanje filipinskih poslanika u antikinesku parlamentarnu koaliciju relativno je važna vest u Istočnoj Aziji, jer je još jedan pokazatelj činjenice da se novi filipinski predsednik Ferdinand Markos mlađi, uprkos retorici o nebiranju strana, u sudaru velikih sila u Azijsko-pacifičkom regionu zapravo nedvosmisleno priklanja Vašingtonu, bivšem kolonijalnom gospodaru Filipina i vojnopolitičkom zaštitniku svog oca, pokojnog diktatora istog imena.

Naime, po dolasku na čelo države prošle godine, mlađi Markos je objavio da će njegova spoljna politika biti balansirana kada su u pitanju odnosi sa Kinom i SAD. Međutim, ubrzo je postalo jasno da on namerava ne samo da napusti kurs svog prethodnika Rodriga Dutertea, koji je iz ličnog animoziteta prema Vašingtonu i želje da privuče kineski kapital nastojao da se približi Pekingu, već i da se u potpunosti prikloni SAD. To je učinio produženjem i proširenjem vojnog sporazuma EDCA, koji je američkim trupama omogućio korišćenje ukupno devet vojnih baza na filipinskom tlu.

Učešće filipinskih parlamentaraca u IPAC-u pod lupom je azijskih medija i zbog novog sukoba na moru između filipinske i kineske mornarice koji se dogodio proteklih nedelja. Reč je o teritorijalnom sporu u Južnom kineskom moru, čiji dobar deo (onaj koji pripada ekskluzivnoj ekonomskoj zoni Filipina) u Manili zovu "Zapadno filipinsko more".

Peking, naime, polaže pravo na oko 80 odsto voda Južnog kineskog mora i poslednjih desetak godina je utvrđivao i veštački dograđivao atole u njemu da bi na njima potom izgradio pristaništa, skladišta i radarske stanice, čija je svrha ostvarenje fizičke vojne kontrolu nad tim strateški važnim vodnim prostranstvom.

S druge strane, i Filipini su nasukavši stari isluženi vojni brod na jedan od atola u blizini ostrva Spratli, pokušali da ostvare sopstveni suverenitet nad prostorom oko kojeg se spore sa Pekingom, budući da posedanje kopnenih formacija u moru omogućava polaganje prava na vode oko njih, a prisustvo vojske, makar i simbolično, predstavlja postojanje kakve-takve kontrole.

Krajem prošlog meseca filipinski i zapadni mediji javljali su o tome kako je kineska mornarica blokirala snabdevanje filipinskim vojnicima koji su smešteni na tom brodu, što je ponovo doprinelo jačanju antikineskog sentimenta na Filipinima. Mediji u toj ostrvskoj zemlji od oko 110 miliona stanovnika redovno javljaju o tome kako plovila Kineske obalske straže proteruju filipinske ribare iz spornih voda dok, sa druge strane, kineskim državljanima pružaju priliku i zaštitu za ribolov u vodama koje Manila smatra svojim.

To sve govori da su se odnosi Filipina i Kine u vezi sa Južnim kineskim morem praktično vratili na situaciju pre dolaska na vlast Rodriga Dutertea 2016. godine, koji je u svom geopolitičkom zaokretu prema Kini davao prednost ekonomskim, a ne teritorijalnim, pitanjima i tako praktično privremeno ostvario jednu vrstu detanta sa Pekingom.

Povratak porodice Markos na kormilo države, međutim, znači i osetniji povratak američkih snaga na filipinsko tlo, sa kojeg su otišle na kraju (prvog) Hladnog rata. Ubuduće, one će biti tu ne samo da bi obezbeđivale "slobodnu navigaciju" Južnim kineskim morem, odnosno da se staraju da ono ne postane kineska teritorija, već i da bi, ako to vlada u Vašingtonu odluči, i vojno podržale obližnji Tajvan, koji se nalazi na severnom obodu tog mora.

Jedna od najvažnijih nevažnih organizacija

I dok Filipinski i drugi parlamentarci okupljeni u IPAC-u oko ideje suprotstavljanja Kini ne mogu da donose akte koji obavezuju njihove vlade, zbog čega nemaju direktan uticaj na politička dešavanja, oni mogu (i to zaista čine) da razmenjuju iskustva o tome na koje načine se mogu omesti ekonomski i politički interesi Pekinga i zajednički kuju planove za koordinaciju delovanja u budućnosti (kada, recimo, u svojim državama prigrabe uticajne funkcije).

Takođe, oni izdaju deklarativna saopštenja za medije kojima se javnost njihovih zemalja upozorava na "ekspanzionističke ciljeve" i "rastuću ratobornost" Pekinga, te tako doprinose i opštoj kampanji podizanja svesti stanovništva (u Pekingu bi rekli, kampanji blaćenja i demonizacije Kine), koju na globalnom nivou predvodi vlada u Vašingtonu uz pomoć sebi vernih tink tankova i krupnih medijskih kuća.

I, nadasve, oni svaki u svom parlamentu mogu da utiču na donošenje preporuka vladi ili zakona antikineskog sadržaja, koji su, recimo, usmereni na sankcionisanje kineskih preduzeća pod raznim izgovorima, ograničenje njihovih investicija i tome slično. Ovo pogotovo kada se ima u vidu da je predsedavajući IPAC-a britanski konzervativac Ijan Dankan-Smit, a da su u njegovom sastavu i američki neokonzervativni jastrebovi poput senatora Marka Rubija, ili da je u sastavu IPAC-a, po pisanju lista Nikei Azija, čak 80 poslanika japanske vladajuće partije.

Politički pandan "globalnom NATO-u"?

Da je IPAC jedna vrsta političkog pandana NATO-u, osim njegove agende, sugeriše i to da se njegovo formiranje hronološki prilično podudara sa naporima SAD da u zajedničke vojne vežbe usmerene na okruživanje i obuzdavanje Kine u regionu Indo-Pacifika, pored Japana, Republike Koreje, Australije i Novog Zelanda, uključe i evropske članice Severnoatlantske alijanse, poput Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Italije, i s početkom diskursa o potrebi za stvaranjem "globalnog NATO-a" ili organizacije "NATO plus", koja bi se protezala preko cele severne polulopte i skupa sa Kinom okruživala i Rusiju.

U vojni obruč koji se steže oko Kine, gledano iz Vašingtona, naravno, dobrodošli su i Filipini, Indija, Singapur, a po mogućstvu i Vijetnam, pa i pretežno muslimanske zemlje Malezija i Indonezija.

IPAC je lukavo osmišljen instrument lobiranja i pritiska. On je čedo nove blokovske, hladnoratovske politike, koje iz dana u dana raste skupa sa ambicijom i potrebom Vašingtona da, ne nominalno već realno, najveću ekonomiju sveta i još uvek najmnogoljudniju državu planete opkoli i ukroti kroz formiranje vojnopolitičkih alijansi koje se protežu preko čitave Zemljine kugle.

IPAC, mada je pre tri godine počeo skromno sa oko 19 političkih figura iz osam država, u svom sastavu sada ima oko 200 članova iz preko trideset zemalja i radi na tome da u svoje okvire uključi što više poslanika ne samo iz Azije, već iz sa afričkog i južnoameričkog kontinenta, sa kojim Peking tradicionalno ima odlične odnose.