Alijansa do Tokija – prisustvujemo li ranoj fazi stvaranja globalnog NATO-a

Japanski časopis Nikei Asija obelodanio je ove nedelje da NATO planira da otvori kancelariju za vezu u Tokiju sledeće godine, čime bi se ojačala saradnja između tog vojnog saveza i Japana, ali i olakšale konsultacije sa drugim zemljama azijsko-pacifičkog regiona kao što su Republika Koreja, Australija i Novi Zeland, tradicionalni saveznici Vašingtona i Zapada.

I dalekoistočna carevina će otvoriti svoje predstavništvo pri sedištu NATO-a u Briselu, a očekuje se i da ona uskoro sa tom alijansom potpiše sporazum o partnertsvu.

Ugledni časopis prenosi da japanska vlada i NATO nameravaju da prodube saradnju u oblasti borbe protiv kibernetskih pretnji i dezinformacija, odnosno, onoga što bi se drugim rečima moglo nazvati propagandno delovanje, dok drugi mediji govore i o razmeni obaveštajnih podataka, naročito informacija stečenih upotrebom satelita, i zajedničkom delovanju u slučaju elementarnih nepogoda.

Severnoatlantski savez u severnom Pacifiku

Činjenica da će se NATO i Japan operativno zbližiti nije iznenađujuća iz više razloga. Jedan od njih je da su krajem juna prošle godine japanski premijer i predsednik susedne Južne Koreje, koja je takođe višedecenijski vojnopolitički saveznik Vašingtona, prvi put prisustvovali samitu lidera država članica tog rastućeg saveza u Madridu 

Krajem januara ove godine prestonice dve dalekoistočne države posetio je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je u Tokiju upravo i razgovarao s premijerom Fumijom Kišidom o mogućnosti uspostavljanja kancelarije koja bi omogućila direktnu vojnu saradnju između alijanse i japanske armije.

On je, smatra se, od svojih domaćina tražio i da isporuče municiju i naoružanje, koje oni proizvode u skladu s NATO standardima, koje bi se preko trećih zemalja doturilo ukrajinskim snagama 

Smatra se i da je NATO, što se može videti po ogromnim isporukama tenkova, haubica i borbenih aviona o kojima su se dogovorili Seul i Varšava (Poljska šakom i kapom troši na južnokorejsko oružje), zainteresovan da Južna Koreja i Japan uopšte učestvuju u većem naoružavanju evropskih zemalja članica NATO-a, budući da njihove sopstvene industrije nemaju dovoljno kapaciteta da brzo zadovolje potrebe njihovih relativno zapostavljenih vojski.

Međutim, i pre tih razgovora koji su otpočeli nakon intervencije Moskve u Ukrajini 2022, u zadnjim godinama prošle decenije počelo je inteziviranje vojnih veza između Japana i pojedinačnih evropskih članica NATO-a i tom savezu bliske Australije, kroz zaključivanje bilateralnih vojnih sporazuma o logističkom povezivanju, saradnji vojnih industrija i stacioniranju trupa.

Efektivi NATO-a, poput borbene grupe novog britanskog nosača aviona Kraljica Elizabeta ili holandskih i nemačkih fregata zaparali su 2021. vode zapadnog Pacifika uz obalu Narodne Republike Kine.

Učestvovali su u vežbama sa japanskim snagama i pristali u lukama Zemlje izlazećeg sunca u sklopu šire strategije Vašingtona da u odvraćanje Pekinga od pokušaja da fizički zagospodari Južnim kineskim morem i Tajvanskim moreuzom, pored Japana, uključi i bivše evropske kolonijalne sile i Australiju i Kanadu.

Reč je o novoj fazi proširenja dometa NATO-a, koji je još devedesetih godina napustio koncept isključive odbrane teritorija zemalja članica i počeo da deluje van svog prostora, najpre unutar Evrope, u Bosni i Hercegovini i na KiM, a onda i na Bliskom i Srednjem istoku, u Iraku i Avganistanu.

NATO sada, pored nastojanja da projektuje svoju moć u Evropi i Zapadnoj Aziji i fizički opkoli Rusiju, dakle, ima novu ambiciju da opseg svog delovanja i uticaj proširi i na Daleki istok i Indo-Pacifik, te postane vojni savez istinski globalnog domašaja, sposoban da (bukvalno fizički) okruži i zauzda Narodnu Republiku Kinu.

Uloga Tokija

Tu leži i glavna uloga za Tokio, koji je podstaknut zahtevima iz Vašingtona, odlučio da udvostruči vojni budžet i koji se sada naoružava ofanzivnim sredstvima kao što su rakete dometa oko 2.500 kilometara i nosači aviona, uvodi u upotrebu nove podmornice, te radi na konstruisanju novog borbenog aviona pete generacije i opštem jačanju vojne industrije.

On svoje vojne brodove, izviđačke avione i podmornice, kao i teritoriju, stavlja pre svega u službu odvraćanja Kine od intervencije na Tajvanu i onemogućavanju ili otežavanju Pekingu da zagospodari vodnim prostranstvom Južno kineskog mora na koje on polaže pravo.

Strateški značaj Japana za SAD raste poslednjih decenija sa rastom ekonomske i vojnopolitičke moći Kine, a vlada u Tokiju, kao što je i činila za vreme Hladnog rata, može da za Vašington dosta učini i u pogledu opkoljavanja Rusije s obzirom da se Japan graniči i s tim geopolitičkim rivalom SAD.

Interes Tokija u nastojanju Vašingtona da okupi sve raspoložive snage kako bi sprečio ili znatno otežao integraciju Tajvana s maticom Kinom je da očuvanjem statusa kvo, de fakto nezavisnosti Tajpeja od matice Kine, onemogući da se Narodnooslobodilačka armija Kine pozicionira na tom ostrvu i dođe u priliku da u budućnosti ugrozi južne japanske teritorije koje se nalaze u neposrednoj blizini Tajvana.

Tokio i Peking spore se oko sićušnog arhipelaga Senkaku (kineski: Diaoju) koji leži na bogatim rezervama nafte i prirodnog gasa i koji nije daleko od Tajvana.

Japanu ne bi odgovarala ni kineska kontrola nad Južnim kineskim morem, jer bi ga ona stavila u podređeni položaj u odnosu na Peking, pošto bi ugrozila njegovo snabdevanje naftom, gasom i drugim sirovinama s Bliskog istoka, Afrike i Evrope i njegov izvoz u te delove sveta.

Japan kao BiH

Japanski mediji pišu da bi u početku NATO kancelarija u Tokiju imala samo jednog zvaničnika Alijanse, oficira za vezu, te navode kako prisustvo predstavništava tog saveza u zemljama koje nisu njegove članice nije ništa neuobičajeno i da slične kancelarije postoje u Gruziji, Ukrajini, Moldaviji i Bosni i Hercegovini.

Naravno, NATO od ranije ima neskrivenu programatsku želju da pomenute države, bivše konstituente Sovjetskog Saveza i SFRJ, uvede u svoje redove i fizički ostvari potpunu dominaciju nad starim kontinentom, te kompletira prsten oko evropskog dela Rusije.

Američki i britanski političari poput Džona Boltona, bivšeg savetnika za bezbednost u vladi predsednika Donalda Trampa, ili bivše premijerke Ujedinjenog Kraljevstva Liz Tras javno govore o "globalnom NATO-u", pa ne bi bilo čudno ako bi se ispostavilo da je uspostavljanje kancelarija NATO-a u Japanu i Republici Koreji, te otvaranje predstavništva tih dalekoistočnih zemalja pri štabu Alijanse u Briselu (što je Seul već učinio a Tokio planira) početak njihove inkorporacije u NATO radi opkoljavanja Kine, po modelu već primenjenom protiv SSSR-a i Rusije.

Nikad ne reci "nikad"

Analitičari u Japanu snažno negiraju mogućnost da njihova zemlja u budućnosti pristupi tom savezu, govoreći o posledicama koje bi takav potez imao po ekonomske odnose sa Kinom i jakoj želji građana Japana da se njihova zemlja formalno ne uključuje u bilo kakav savez čije bi članstvo donelo obavezu za učešće u vojnim intervencijama i operacijama širom sveta i, pored izvesnih blagodeti, donelo i puno novih bezbednosnih rizika.

Međutim, Japan je već duboko u vojno-političkom zagrljaju Vašingtona, čije se trupe decenijama u njemu stacioniraju, i već je deo bloka Kvadrilateralni dijalog o bezbednosti, u okviru kojeg skupa sa SAD, Indijom i Australijom, koordiniše političko i vojno delovanje usmereno na ograničavanje kineskog uticaja u Indo-Pacifiku.

Dalje, Tokio je u januaru ove godine potpisao odbrambeni pakt sa Londonom, koji omogućava boravak britanskih vojnika na japanskoj teritoriji, uz već postojeće sporazume o razmeni vojnih tehnologija, međusobnom snabdevanju gorivom, opravkama brodova i drugim logističkim uslugama. I to predstavlja dalje jačanje njegove bezbednosne integracije u zapadni blok. 

Takođe, nije teško zamisliti situaciju u kojoj bi, recimo, eventualni ratni sukob oko Tajvana doveo do političkih promena koje su se do tada činile nezamislivim, baš kao što su se u Evropi Švedska i Finska nakon ruske intervencije u Ukrajini odrekle svog dugogodišnjeg (proklamovanog) neutralnog statusa.

Konačno, inkorporacija u NATO ne mora da znači zvanično, formalno pristupanje, već može uzeti oblik de fakto članstva u kojem je određena država van alijanse praktično samo na papiru.