Iran, pištolj koji se dimi?

Kada 5. marta u Beču započne sastanak Odbora guvernera kao upravnog tela Atomske agencije, diplomatske delegacije trebalo bi da se pojave sa jasnim uputstvima šta da se radi, a šta da se ne radi kad je reč o Iranu.

Ta se procedura ponavlja od 2003. godine kada su zapadne diplomatske misije u Beču ušle u rat nerava s Teheranom, optužujući ga da, pored jednog legalnog i prijavljenog nuklearnog programa, sprovodi još jedan tajni.

Jedino što je ovih dana drugačije u odnosu na 2003. godinu jeste oštar ton izveštaja koji šef Međunarodne agencije za atomsku energiju Jukio Amano nudi Odboru guvernera na usvajanje.

Očito su prošla vremena kada je Amanov prethodnik, Egipćanin El Baradej, držao zaštitničku ruku iznad Teherana. Koliko god ga pritiskali na pres-konferencijama, El Baradej nikada nije izrekao nijednu jasnu rečenicu koju bi bilo moguće razumeti na nedvosmisleni način.

Tako je pitanje – da li Iran ima ili nema tajni vojni nuklearni program, uvek ostalo neodgovoreno.

Odnosno, na njega su, prema vlastitom nahođenju, odgovarale diplomatske misije, tajne službe i novinarski izveštaji, ali nikada Atomska agencija Ujedinjenih nacija kao najkompetentija institucija koja bi o tome imala svoje mišljenje.

Od vremena kada je El Baradej ponavljao da "u Iranu nije pronađen pištolj koji se dimi", do najnovije izjave njegovog naslednika Amana da ga "veoma brine moguća vojna dimenzija iranskog nuklearnog programa" prošlo je četiri godine.

Da li je Iran u tom vremenu ušao u "zonu imuniteta", kako problem formuliše izraelski ministar odbrane Ehud Barak, odnosno da li je postigao stratešku nedodirljivost?

O tome će se u martu svađati 35 članova Upravnog odbora Atomske agencije, ne prvi put, i ne samo u odnosu na Iran.

IAEA pre Si-En-Ena

Još od 2003. godine kada je Severna Koreja išetala iz Ugovora o neproizvodnji nuklearnog oružja, a iranski program čije su temelje, usput rečeno, postavili Amerikanci sedamdesetih godina prošlog veka, izazvao veliko zanimanje nuklearne zajednice, Agencija je polako postala lakmus-telo za povlačenje linije mogućih novih ratova.

Ako bude nekog novog rata, Si-En-En više neće biti prvi koji to zna, već Međunarodna agencija za atomsku energiju.

Prema do sada poznatom, Iran je savladao veštinu, utrostručio kapacitete i u posedu je tehnologije za obogaćivanje urana do 20 odsto - daleko ispod onoga neophodnog za bombu, ali tu je potrebno napomenuti da inspektori Agencije po pravilu postaju ekstremno nervozni već kada pronađu neprijavljene tragove na 10 ili 15 odsto obogaćenog izotopa U-235.

To je tek pola problema, druga polovina je karakter bliže i dalje okoline u kojoj Iran usavršava svoj nuklearni program. Izrael nije potpisnik Ugovora o neproizvodnji nuklearnog oružja i sebe je jednostrano izuzeo iz te obaveze.

Njegov vojni nuklearni potencijal je "neproziran" kako se može čuti u Agenciji, neformalne procene se penju čak do 400 nuklearnih punjenja, što je malo verovatno. Pre godinu i po dana, arapske zemlje su pokušale da kroz Skupštinu Agencije - telo u kojem su zastupljene sve 152 članice te organizacije – proguraju osudu ugovorno i vojno "neprozirnog" Izraela.

Pokušaj se slomio na otporu uglavnom zapadnih zemalja. Osim Izraela, u regionu se nalazi i Sirija, koja možda ima nuklearno naoružanje, a i inače gori u za sada samo građanskom ratu.

Problem je i sa takozvanim "dodatnim protokolom" o čuvanju i kontroli nuklearnog materijala: Izrael ga nikad nije potpisao, a Iran jeste, ali ga ne poštuje.

Dodatni protokol je ključan element u sistemu kontrole, zato što bez njega inspektori Agencije nemaju slobodu kretanja, odnosno imaju pristupa samo onim postrojenjima u koje ih zemlja članica pusti. Kad je reč o Siriji, to pitanje se više ni ne postavlja, budući da tamo trenutno niko ne uživa slobodu kretanja.

Da li bi se u takvim uslovima Izrael usudio na samostalnu akciju, čiji bi cilj bilo uništenje iranskih nuklearnih postrojenja, i to pre nego što se Teheran nađe u strateškoj "zoni imuniteta"?

Diplomatski izvori u Beču kažu da izraelski napad nije izvestan. Bez američke podrške teško da bi se čak i ratnički raspoloženi Netanijahu usudio da krene u tu avanturu.

Osim toga, kako izjavljuje jedan ovdašnji diplomata pod uslovima da ostane anoniman, Amerikanci su trenutno raspoloženi samo za napad na slabe ciljeve. A Iran, koji se do te mere oseća snažnim, da na zasedanjima Upravnog odbora agencije u Beču Izrael naziva "cionističkim režimom", odbijajući da čak i za trenutak prizna njegov državni karakter, sigurno ne spada u takve.

Čak iako se u Beču ništa ne bude rešilo, što je realna opcija budući da su stajališta nekih članica Upravnog odbora dijametralno suprotna, moći će da se prati linija novog sukoba u regionu.