Govorimo li srpski

"Brate, kad će opet žurka? Sinoć sam malo zabagovao, ali bilo je vrh." Tipičan razgovor dvoje srednjoškolaca posle zabave u kojem se sa malo reči prenosi atmosfera cele večeri.

Ekonomično jeste, ali čini da se mnoge reči potiskuju i polako zaboravljaju. Tako je reč "ekstra" zamenila lepo, odlično, divno, neponovljivo i mnogo drugih. Neke su još ekonomičnije: jedna reč menja celu sintagmu: reč "iskulirati" znači i prevazići neprijatnu situaciju bez mnogo štete i angažovanja, ignorisati nekoga ili nešto, pametno rešiti problem, itd.

Žargon je specifična vrsta reči koja pripada jednoj grupi, sredini ili neformalnoj skupini (sportski, tinejdžerski, studentski...). Razloga za upotrebu žargona je mnogo: zatvorena komunikacija unutar grupe, razonoda, želja da se bude duhovit i različit, skretanje pažnje, pokazivanje pripadnosti grupi, postizanje tajnovitosti, kada npr. đaci ne žele da profesori saznaju o čemu to govore).

Nekoliko godina u modi je bilo ubacivanje čistih engleskih reči, sada su u modi kovanice, takozvane SERBENGLIŠ miksture - nikako čist engleski i čist srpski, već nečiste slobodnoasocijativne mešavine, engleske reči sa srpskim nastavcima ili obrnuto. Sada će korisnici takvog lengvidža reći da se posle škole gouhoumiraju, umesto da idu kući.

Učenici petog razreda Osnovne škole "Anta Bogićević" iz Loznice kažu da najčešće koriste reči iz engleskog jezika ili ukoliko ne koriste strane reči onda su u upotrebi reči poput brate, sestro, znači…

Sumorno - teška i nepoznata reč

Žargon ne mora da znači i siromašenje jezika, naprotiv. Međutim, nije dobro ako to postane isključivi vid komunikacije i van grupe u kojoj je nastao i gde je njegova upotreba očekivana i primerena. Žargon verovatno nije isključivi krivac za neprimereno siromašenje rečnika učenika.

Jezik đaka je siromašan, sveden na ograničen fond reči koje svakodnevno koriste. Dešava se da ne znaju izraze koje su bile deo uobičajenog fonda reči prethodnih generacija i koje nisu podrazumevale posebno obrazovanje. Branka Vasić, nastavnica srpskog jezika kaže često mora da objašnjava "obične" reči kao što su turobno ili sumorno, na primer, jer mnogi učenici ne znaju šta one znače. 

Fraze i reči pozajmljene najčešće iz engleskog jezika, čak i dodatno deformisane kombinovanjem sa našim nastavcima ili prefiksima, uobičajene su i u zavičaju tvorca srpskog pravopisa i autora prvog rečnika srpskog jezika.

Građani Loznice kažu da se nedovoljno zna srpski jezik čak i u Vukovom kraju, "žalosno je, ali tako je".

"Mnogo se više koristi latinično pismo od ćiriličnog", kaže jedan Lozničanin, "dolaze turisti, ljudi iz inostranstva koji bi imali problema da se snađu sa ćirilicom". Njegova sugrađanka smatra da bi prednost ipak trebalo dati ćirilici, upravo zato što je u tom kraju odrastao Vuk Karadžić.

Stranci koji dođu u Vukov zavičaj neće imati problema da razumeju natpise na prodavnicama i restoranima. Retki su oni koji su ispisani ćirilicom i srpskim rečima, pa se pored caffea, shopa i fast fooda nađe tek poneka kafana ili pekara.