Vodenica u Velikoj Plani melje žitarice duže od veka

Iako i sami u osmoj deceniji života, sa još uvek brojnim obavezama na imanju i u domaćinstvu, Zorica i Živorad iz prokupačkog planinskog sela Velike Plane, trude se da sačuvaju i staru vodenicu, koja je jedna od retkih u Toplici, a poslednja aktivna u njihovom kraju. U njoj se i danas žitarice mogu samleti na starinski, tradicionalni način, za koji mnogi stručnjaci tvrde da je jedini pravi, kada je reč o dobijanju kvalitetnog i zdravog brašna.

Vodenični točak na Velikoplanskoj reci okreće se još samo u domaćinstvu Zorice i Živorada, koji su nastavili porodičnu tradiciju, dugu više od jednog veka. Do pre nekoliko decenija, prema njihovim, vodenica se zaustavljala samo iz tehničkih razloga, a danas je posla znatno manje.

“Smanjio se narod, smanjila se meljava. Negde je bilo trideset vodenica uz reku i dve strugare na vodu. To je sve sada van funkcije, sve je to propalo. Ova vodenica je mlela do šezdeset i neke godine 24 sata”, navodi Živorad Miletić, poslednji vodeničar u Velikoj Plani.
Briga o vodenici prenosila se u porodici Miletić sa kolena na koleno, ali nijedna generacija nije razmišljala o odustajanju od vodeničarskog posla.
“Vodenica je napravljena 1914. godine, napravio je deda Tile i od tada je u funkciji. Kad je pokušao da je pravi, sprečile su ga bugarske vlasti, dok nije platio Bugarima taksu, nije mogao vodenicu da napravi. Posle je 1929. godine napravio bukvu od cementa, to su napravili majstori, koji su radili ovu zadrugu”, ističe Živorad Miletić, poslednji vodeničar u Velikoj Plani.

Osim Živorada, danas u njegovoj vodenici žitarice melju uglavnom oni koji se vraćaju tradicionalnom načinu ishrane ili su primorani, iz zdravstvenih razloga, da konzumiraju hleb od celog zrna, koji se mesi i u samoj porodici Miletić.

“Pravim obično proju, kačamak isto, cicvaru isto pravimo, malo više sira i kajmaka i onda to. Meljemo i pšenično, pošto sam ja dijabetičar, pa od pšeničnog mesim hleb, od celog zrna, nesejanog”, kaže Zorica Miletić, supruga.

Zub vremena čini svoje i poslednjih godina sve su veći troškovi održavanja vodenice. Iako je nesumnjiv njen istorijski, tehnološki i graditeljski značaj, kao i sama činjenica da je poslednja u ovom kraju, koja je još uvek u funkciji, Miletićima do sada niko nije pomogao da se sačuva ovaj specifični eksponat na otvorenom.