Meštani Orašca naviknuti na ćudi Save

„Ovde je obala kad je normalna Sava, a do moje kuće ima 200 metara, tako kad je visok vodostaj, jedini moj način dolaska do kuće je čamcem", objašnjava Vidoje Kokanović iz Orašca.

Reka nam je put, ona diktira život, dobar je sluga a loš gospodar, ali često je tako . Iz čamaca i čizama ne izlaze, za visoke vode u Orašcu, odavno su primpremljeni.

„Kako voda nadolazi tako se i mi snalazimo na viši nivo, da ne bi propali. Nismo se umorili ne, navikli smo", kaže Vidoje Kokanović.

Ko voli reku, mora da zna i njene ćudi i prilagodi se. Voda su za piće piće obezbedili su za deset dana - kuću su napunili namirnicama.

„Nije nas briga za nivo Save ,imamo suva drva, imamo zalihe koje smo obezbedili na vreme. Sreća što nemamo potreba za lekarom, komšije nam dostave šta treba", kaže Marija Kokanović, iz Orašca.

Okruženi vodom kao na ostrvu, u Orašcu je nekoliko domaćinstava. I kvar pente i svaka muka rešava se uz komšijsku solidarnost.

„Ja ovako merim kad voda dolazi i opada, sa ovim drvetom, ja sam ovde 43 godine i navikla sam. Ne smeta mi ništa, nigde ne idem, nigde ne begam i tu živim. Ja Savu poštujem i volim. Ne može me niko odavde oterati nigde", poručuje Vera Knežević iz Orašca.

Družimo se kad nekom nešto ne stane, pitamo da li on ima ili nema krompira, fali ovoga onoga, ona pravi džem od šipaka najbolji na svetu i mesi nam hleb ima furunu. Umesi nam hleb i onda smo sedam dana mirni.

„Ne verujem da će me išta oterati. Kad me nije oterala 2014. ne verujem da će me išta oterati", kaže Vidoje Kokanović.

Gosti su ovde retki kad je voda visoka. Zajednička sreća i zajednička briga i za pet pasa i dve mačke, pristiglih sa vodostajem u savsku luku.