Vreme je da se sa tribina zapeva Žoanu Penjaroji

Reći će zlobnici da je Žoanu Penjaroji posle pohvala koje je u RTS-ovoj emisiji dobio od najpoznatijeg navijača Crvene zvezde, na svu muku, falilo još samo da počnu da ga hvale i novinari RTS-a. 

Šalu i zlobnike na stranu, ko je u četvrtak čitao (da ne budemo skromni, prilično dobre) predikcije pred "večiti derbi", mogao je (i u redovima i između njih) da se uveri da ovoj redakciji ne fali južna strana. Naravno, o tome nikome ni reči jer svi novinari su neutralni, zar ne? 

U svakom slučaju, nije više ni važno ko će. Neko napokon mora (van svoja četiri zida) da "izađe iz ormara" i skine kapu gospodinu Penjaroji.

Nema se više šta čekati. Krajnje je vreme da se među partizanovcima razbije taj tabu i prekine omerta.

Na okolnosti u kojima se Žoan Penjaroja prihvatio Partizanove klupe ne treba mnogo podsećati. Nažalost, nije bilo davno. Za ne poželeti ni najgorem neprijatelju.

Ni u "mirnodopskim uslovima" apsolutno niko u očima navijača Partizana ne bi bio dovoljno velik i dostojan da preuzme tablu i flomaster Željka Obradovića. Neko je morao, i to u klubu oko kojeg se sve (gledano sa strane, mada se ispostavilo da nije bilo tako) preko noći raspalo i u kojem nisu "zaratili" (valjda) samo tetkica i domar.

Dok su se drugi sklanjali i bežali od tektonski uzdrmanog Partizana, utrkujući se po stranicama novina i portala ko gaji veće poštovanje prema Željku Obradoviću, jedan čovek je u sebi pronašao motiv i često najmoćniju pokretačku snagu - nije imao šta da izgubi. 

Nesumnjivo svestan da mu se posle neslavno završenih epizoda u Valensiji, Baskoniji i Barseloni neće ukazati još mnogo prilika da skrene sa razvojnog puta nekog (uz dužno poštovanje) Sita Alonsa, Žoan Penjaroja se hrabro uhvatio u koštac sa Partizanovom kućom strave i svim njenim demonima. 

U stilu košarkaškog Srđana Blagojevića, potpuno svestan svega i čist pred samim sobom, došao je tiho, skromno, bez krupnih reči, bez neostvarivih obećanja (kakvih u Partizanu naročito ne manjka) i bez ikakvih očekivanja crno-bele javnosti kojoj se odlaskom Željka Obradovića naprasno srušio ceo svet.

Zlobnici sa početka teksta reći će da ništa značajno nije ni mogao da izjavi ili obeća jer mu je engleski skromniji od slobodnih bacanja Nika Kalatesa, ali sve da je i najveći poliglota na svetu teško da bi se usudio bilo koga da ubeđuje kako će Partizan samo nekoliko meseci kasnije igrati najbolju košarku u Evropi i nizati evroligaške pobede kao nikada ranije.

Ne trpe ni rezultati u regionalnoj ABA ligi, za crno-bele trenutno najvažnijem takmičenju, a atmosfera u timu i na tribinama gotovo da nema dodirnih tačaka sa onom koju je španski trener zatekao u Beogradu. Svlačionicu je dobro i na vreme pretresao, proluftirao i sve posložio na svoje mesto. Uloge su jasno podeljene i utisak je da nema nezadovoljnih.

Skoro sve se u veoma kratkom roku okrenulo naglavačke, sve osim poriva navijača Partizana da (makar javno) vrlo stidljivo, oprezno i na kapaljku odaju priznanje i podržavaju Žoana Penjaroju, čak neretko skandirajući Željku Obradoviću kada se Španac pojavi na parketu.

Ne zato što ne vide i ne cene njegove zasluge, posvećenost, trenerski pečat i rezultate, već zato što su gorka dešavanja koja su dovela do neočekivane promene trenera nametnula štetnu atmosferu da u "ratu" nema neutralnih i stvorila iskrivljenu sliku da je svaki gest pohvale ili podrške novom šefu istovremeno glas protiv Željka Obradovića ili za Ostoju Mijailovića.

Šest pobeda i izlazak iz duboke krize svakako nisu razlozi da se Penjaroja kuje među zvezde i da se donose veliki zaključci, ali vreme je barem da se iskrivljena slika ispravi. Željko Obradović je Željko Obradović i niko mu nikada ne može oduzeti zasluge, trofeje i ogromnu ljubav navijača Partizana. Ostoja Mijailović je Ostoja Mijailović i niko mu nikada ne može oduzeti zasluge, ali ni izbrisati očigledne greške koje je napravio kao predsednik kluba. Žoan Penjaroja je Žoan Penjaroja i čovek, priznajmo mu, radi odličan posao.

Posle trijumfa u "večitom derbiju" i rekordne šeste uzastopne pobede, pošteno bi bilo da se, makar na šest sekundi, sa tribina "Beogradske arene" konačno zaori "Nana-nana-nana-nana Žoan Penjaroja".