Ljudi na koje smo zaboravili – slučaj jedne Simonide

Ovo je priča o jednoj Simonidi, a sigurno ih ima više. Ja znam za nju, pa je ovo lično. I ne pogađa samo nju, već i njenu sasvim malu porodicu.

Znamo se iz gimnazijskih dana, družile smo se i tokom studija, a onda je život učinio svoje. Ne viđamo se, sve ređe čujemo porukama. Naši životi ostali su u virtualnom svetu – prepoznajemo se i znamo samo putem društvenih mreža.

Simonida je vrsna umetnica, profesorka omiljena među studentima sa kojima je radila na Fakultetu likovnih umetnosti.

I onda je vrag odneo šalu, dok je pripremala novu izložbu dijagnostikovan joj je progresivan oblik multiple skleroze – bolest koja se prikrade, udari i obori.

Pokušano je lečenje, iscrpljene su mogućnosti. Nade izblede, borba traje.

Simonida ima more prijatelja, i jednu Magdu. Ali je, kao i mnogi drugi, zaboravljena od sistema i na kraju, kako to obično biva, neprepoznata i kažnjena, po sistemu, kolateralne štete.

Ovo bi mogla da bude priča o protestima, i kako se svi nosimo u njima. Ali nije. Ovo je deo slagalice gde mi podignuti koračamo dalje, zaboravljajući na one koji su pali.

Simonida je bolesna, nepokretna i dalje profesorka, na plaćenom odsustvu, ali ne prima platu. Magda brine o njoj, i zato je nezaposlena.

Kako? Pa, lako.

Simonida je profesorka koja ne predaje, ne odlazi na fakultet jer ne može. To nije stav, to je teret bolesti. Ali je za državu, za Ministarstvo prosvete samo profesorka koja ne predaje, i prema tome ne zaslužuje platu.

To nije pitanje borbe, nije sučeljavanje stavova, nije "za" i nije "protiv". To je pitanje nečije egzistencije, i osnovnog ljudskog dostojanstva.

Nju nisu zaboravili prijatelji, studenti, kolege, ali jesmo je zaboravili mi kao društvo koje ne prepoznaje one koji ne mogu da stoje ni u jednom stroju, koji ne mogu da stoje ni po strani.

Simonidi je na kraju ostala samo njena mala tvrđava koja, ako padne, pali smo svi, jer, pekićevski rečeno, pada se postepeno, ruši odjednom.