Zašto moramo da slavimo Osmi mart

Baš na praznik sretoh kolegu, nešto starijeg od mene. Ispričasmo se malo i on mi na kraju, prilično bojažljivo, reče: "Iiii, srećan ti praznik... Mislim, ako ga priznaješ..."

Nasmejah se i umirih ga prihvatanjem čestitke. "Ne brini", rekoh, "ja sam od onih koje to ne vređa i koje Osmi mart ne doživljavaju kao poniženje, već kao praznik ženske borbe i solidarnosti". 

Iako mu je očigledno laknulo, moj odgovor ga je malo i zbunio. Verovatno je u sebi pomislio ono standardno - ko će vama ženama ugoditi!

Nešto slično se i ja često pitam.

Ne sudim ja, naravno, o ženama po muškim merilima, ne uklapam se u priču koju nam često "prodaju" - da je sve krenulo naopako od kad su se izmešale ženske i muške "uloge".

Ne, naprotiv!

Pitam se samo zašto smo same sebi "oduzele" praznik. Zašto ne slavimo njegove vrednosti i žene koje su se generacijama za njih borile?

Istina, Dan žena odavno nije ono što bi trebalo da bude, pa nekako i razumem one koje ga ne priznaju. Ako su glavne asocijacija na Osmi mart jeftino cveće, izlazak u restoran ili sladunjave i besmislene poruke onih koji bi da prodaju što više blendera, fenova i depilatora, prilično je jasno zašto ga se mnoge žene odriču.

Pretpostavljam da deo odgovora leži i u želji da se distanciramo od ideoloških odrednica koje je Dan žena nosio i nosi sa sobom. Još uvek u njemu vidimo senke komunizma, totalitarizma, titoizma.

Još mu "sudimo" po scenama sumornih pijančenja po firmama, tako čestih u filmovima pravljenim u bivšoj nam državi. "Slike" praznika su nam umorne žene koje po autobusima nose poneki ofucani cvet koji su dobile od kolega "reda radi", a zaboravljamo sve one hrabre i veličanstvene žene koje su živele i stradale za vrednosti koje promoviše Osmi mart.

Obespravljene, nepismene, neke i fizički i seksualno zlostavljane, iscrpljivane beskrajnim trudnoćama i rađanjem, bile su osuđene na život u službi i u senci muškarca - oca, brata, muža, sina.

I baš te žene uspele su da dignu glavu, da se usprotive, izađu na ulicu i zatraže ono što im pripada - pravo na život dostojan čoveka.

Naravno da nije bilo lako, naravno da ih je društvo (čitaj - muškarci) preziralo i proglašavalo ludima i besprizornima. Naravno da su njihovi protesti gušeni, često i vrlo brutalno, u krvi i uz žrtve, ali nisu odustajale.

Borile su se dugo, teško, generacijama, a Osmi mart, ili kako je kasnije nazvan, Međunarodni dan žena, postao je jedan od najvažnijih simbola te borbe.

Ustanovljen je na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena 8. marta 1910., na inicijativu čuvene Klare Cetkin, a u znak sećanja na velike proteste radnica u Čikagu 1909. i njujorški marš 15.000 žena održan godinu dana ranije.

U Srbiji je taj datum prvi put obeležen 1914., a posle Oktobarske revolucije, postao je državni praznik u Sovjetskom savezu. Tu praksu su kasnije sledile gotovo sve komunističke i socijalističke države, pa je, sasvim neopravdano, Dan žena postao "nepodoban" na Zapadu, iako su ga kasnije (1975.) u svoj kalendar uvrstile i Ujedinjene nacije.

Politika je, nažalost, još jednom presudila i podelila one koje su u borbu za svoja prava ušle sa istom željom. U međuvremenu je praznik dodatno obesmišljen komercijalizacijom i svođenjem na dan kad se ženama kupuju cveće i pokloni.

U Srbiji je danas, kao i u mnogim drugim stvarima, javnost oštro podeljena. Jedni ga slave, drugi ga se gnušaju. Najmanje je, rekla bih, onih koji razmišljaju šta simbolizuje i kakav je put koji su žene prešle za poslednjih 150 godina.

Razloga za nezadovoljstvo i borbu i danas ima mnogo, ali ponekad mi se čini da često, baš mi, žene, zaboravljamo da nije bilo lako doći do toga da možemo da se školujemo, glasamo, radimo, rađamo onoliko dece koliko želimo...

Za sve su to zaslužne neke hrabre i uporne žene koje bi trebalo da slavimo svakog dana, a posebno 8. marta.

Nemam ništa protiv muških čestitki (kao što rekoh kolegi), ali Dan žena je ipak praznik koji bi trebalo da čestitamo jedne drugima.

Dan u kojem slavimo slobodu, jednakost i pravdu, sećamo se onih koje su se za to borile i učimo tim vrednostima one koje će tek postati žene.

P.S. Ako dobijemo neki cvet ili poklon od muškaraca koji su nam važni, to je, za mene lično, sasvim u redu, ali najvažnije je da imamo mogućnost i same sebi to da priuštimo i da ne zavisimo ni od koga.