U ringu sa anoreksijom – meč koji traje šest rundi

Pre dvanaest meseci odlučila sam da pobedim anoreksiju, najsmrtonosniju psihijatrijsku bolest, kod koje je stopa smrtnosti i do 15 odsto. Odluka, međutim, bez akcije pada u vodu. 

Kejša Neš Vitaker, u međuvremenu, supruga poznatog holivudskog glumca Foresta Vitakera, preminula je u 51. godini. Mediji spekulišu, iako zvanično nije potvrđeno, da je smrt nastupila usled komplikacija prouzrokovanih anoreksijom. 

To je, ipak, samo jedna od 24 smrti dnevno u svetu koje su posledica poremećaja ishrane. Stopa smrtnosti je, međutim, daleko veća od zvanične jer pacijenti odbijaju lečenje.

Osećanje usamljenosti i potištenosti, istovremeno, jačaju tokom praznika, a posebno obolelima kada se ljubav u velikoj meri iskazuje i hranom, za bogatom trpezom.

Nisam dežurni savetodavac, niti stručna da nekome pomognem ili ga ukoravam jer se ne leči od anoreksije, bulimije ili poremećaja prejedanja, ali je važno da o mentalim problemima razgovaramo kako bi se zidovi ćutanja, svojstveni našem mentalitetu – srušili.

Prva faza – F50

Devet odsto stanovništva u svetu, prema statistici, boluje od poremećaja ishrane. Oko 50 odsto pacijenata potpuno se oporavi, kod 30 odsto obolelih se stanje poboljša, dok 20 odsto ostaje hronično bolesno. 

Nema mnogo opcija kada vam postave dijagnozu F50: oporavak, drugi oblik poremećaja ishrane i smrt. Logika kaže da se izbor svodi na izlečenje, ali taj težak proces može da traje godinama, zbog čega se pacijenti često na to ne odlučuju, a ako se odluče često odustaju.

Na primer, moja porodica je svim silama pokušavala da me natera na oporavak – od nagrada i molbi do pretnji i kazni.

Delimično je bilo uspeha – simptomi su se utišali, fizički sam bila stabilna, ali bih tu stala i prestajala da odlazim na kontrole lekaru. Stavite malo rumenila, obučete haljinu, obujete cipele i mnogi poveruju da ste dobro.

Ipak, na prvu emotivnu teškoću, ponovo bih upadala u vrtlog izgladnjivanja, povremenog prejedanja, opsesivnog vežbanja, rigidnosti u ponašanju, rutine, niskog samopouzdanja – ukratko velike praznine.

Dakle, uspevala bih da stignem do zalečenja, ali ne i izlečenja. Na kraju dana, kada bih legla u krevet, duboko u sebi sam znala da sam i dalje bolesna.

Druga faza – kontrola

San svih pacijenata obolelih od anoreksije je da ostanu neuhranjeni, ali da psihički ozdrave. To tako, na sreću, ne funkcioniše. Ako strogo kontrolišete svoju težinu, zapravo, crvena je zastavica da bolest napreduje.

Optimalna težina, prema kalkulatoru indeksa telesne mase (BMI – Body mass Index), ne vredi ništa bez promene „majndseta“ – da je veći broj na vagi znak napretka u lečenju. To je u sušta suprotnost od onoga što mediji plasiraju, o čemu se mnogo šapuće u ženskim krugovima, što dodatno otežava proces.

Izgladnjivanje, iako je de fakto beskoristan obrazac ponašanja, pacijentu daje osećaj kontrole jedinog dela u životu, dok ga zapravo poremećaj ishrane kontroliše.

Da bih objasnila, za pacijente, ne postoji broj na vagi kojim bi bili zadovoljni, čak i ako su u životnoj opasnosti. Na primer, ako sa 30 godina imam 38 kilograma, sledeći cilj je 36, pa 34, 32... i to je klopka u koju nas bolest uvlači do smrti. 

Kontrola je možda ključna reč kada je u pitanju anoreksija. Ako osećam da mi sve u životu „izmiče“ iz ruku, usmeriću se na broj kilograma na koji u tom momentu sigurno i brzo mogu da utičem.

S druge strane, da bi psihijatar mogao da počne lečenje, morate da stisnete zube, jedete prema planu ishrane nutricioniste i dobijete na težini. 

Treća faza – (ne)stabilna slika tela

Da ste mi pre godinu dana rekli da ću se ugojiti, verovatno bih imala panični napad. Danas je to, međutim, sasvim u redu. Ništa se nije desilo i preživela sam veći broj na vagi. Bodrim se rečima svoje nutricionistkinje da je samo zdravo telo – lepo telo.

Ali nije bilo lako, nije ni sada. I fizički je potrebno vreme da se organizam navikne na šok – hranu. Potrebno je nositi se sa nadutošću, mučninom, zadržavanjem vode, promenama apetita, „divljanja“ hormona i nestabilnom slikom tela. 

Nije lako ustati uz misao da ste došli do normalne težine i ponovo jesti, pa opet i opet. Doručak, užina, ručak, užina, večera, užina, iznova i iznova… 

Garderoba mi, takođe, postaje tesna i okolina primećuje da sam rumenija. Otvaram ormar i bacam tri džaka stvari koje su mi omalile. Bližnji su, međutim, zadovoljniji opuštenošću, osmehom, boljim raspoloženjem i energijom od same fizičke promene. 

„Ekstremna“ glad je, takođe, fenomen koji će te sačekati kad-tad, jer je to prirodni proces da bi organizam „popravio štetu“ nastalu dugotrajnim gladovanjem. Samo mu se prepusti.

Četvrta faza – razarajuće traume

Sledeća faza je bolnija – psihički oporavak, zbog čega pacijenti i prekidaju sa lečenjem. Trebalo je naći uzrok moje opsesije hranom, jer praznog stomaka ne mogu da živim „punim plućima“.

Poznato je da je duševni oporavak stresniji od telesnog, odnosno borba sa samim sobom. Otprilike, to je kao da morate da idete protiv svih uverenja koja ste gradili tokom života. 

Anoreksija nije fizička, već ozbiljna psihijatrijska bolest. Nije reč o hiru, kao što je opšteprihvaćeno, niti o „bolesti manekenki“ i holivudskih zvezda. Niko nije odlučio da se razboli od poremećaja ishrane. 

Suočavam se sa svim traumama, hrpom teških emocija, koje su godinama gurane pod tepih, a to je, priznajte, u najmanju ruku delikatno.

Sva zlostavljanja, verbalno i fizičko nasilje, naročito tokom detinjstva, treba ponovo proći. I to što intenzivnije i više puta, kažu doktori, da bi teskoba postala nešto lakša.

Shvatam da je, naime, jednostavnije baviti se hranom, kalorijama, kilogramima i okriviti telo za sve gubitke, neuspehe, strahove, razočaranja, osećaje krivice, bespomoćnosti... 

Peta faza – mreža podrške

Porodica, prijatelji i lekari trebalo bi da budu sigurna luka kada dođe do kriza, a kojih će biti često. 

Prilično im je, međutim, teško da „ukače“ kroz šta prolazimo tokom oporavka, zašto želimo da ostanemo u agoniji, asketizmu i mnoge druge iracionalnosti... 

Kako očekuješ da neko razume da ti osećaj gladi pruža zadovoljstvo ili zašto jedeš kilograme hrane da bi satima povraćao/la nad ve-ce šoljom. I ne treba da očekuješ da shvate, ali će ti teret biti dvostruko lakši ako ga podeliš u krugu poverenja.  

Kao i što narkomani tokom lečenja prekidaju kontakt sa okruženjem koje pogoduje zavisnosti, tako sam i ja raskinula sa mrežom obolelih koji mogu da me vrate u bolest. 

Nije retkost da tokom hospitalizacije pacijenti oforme grupe u kojima podržavaju izgladnjivanje, opsesivno vežbanje, taktike za sakrivanje epizoda prejedanja i povraćanja i druga bolesna ponašanja.

Šesta faza – oporavak (ni)je opcija

Svi vi koji ste se odlučili na oporavak od anoreksije, bulimije ili prejedanja – čestitam, na pravom ste, ali trnovitom putu. Mnogo je lakše ostati bolestan nego se odlučiti na oporavak.

Niste anoreksičari, bulimičari, proždrljivci, već osobe od krvi i mesa koje su se spletom okolnosti, ne svojom krivicom, razbolele.

Mnogima će zvučati banalno, ali fobija od hrane i dobijanja na težini je kao i bilo koji drugi strah, na primer, od bubašvaba ili paukova.

Ključno kod lečenja poremećaja ishrane je i svest o tome da se bolest vraća, kao i da su recidivi vrlo uobičajeni. Svaka restriktivna ishrana u budućnosti kod izlečenih, predstavlja rizik od vraćanja bolesti.

Statistika kaže da se u čak 40 odsto slučajeva, posle potpunog oporavka, poremećaj ishrane vraća. Psihoterapije su zato ključna preventiva, da bi lekar mogao da prepozna rane simptome i na vreme ugasi plamen dok se ne rasplamsa.

Možda da sam to znala godinama ranije, ne bih propustila niti jednu lekarsku kontrolu u bolnici „Dr Dragiša Mišović”. I na kraju, na vama je da preuzmete odgovornost za izbor – da li želite da vodite život pun samosažaljenja ili da izađete iz borbe protiv poremećaja ishrane kao pobednik.