Može li šamar da mi spase brak

Zbog prirode posla, ali i ličnog zadovoljstva kao filmofil amater, pratim dodelu nagrada Američke akademije. Kada sam nedavno pročitala kako je Džejda Pinket Smit izjavila da se nikada neće razvesti od svog muža i da je šamar spasio njen brak, morala sam da uložim prilično mentalnog napora da se uopšte setim koji je film dobio Oskara. Čak sam se tek naknadno setila da je i Vil Smit te večeri nagrađen Oskarom za najbolju mušku ulogu u filmu Kralj Ričard.

Na stranu što nisam znala ni ko je žena Vila Smita, niti bilo koji detalj iz njegovog, kao i privatnog života njegove žene Džejde, bilo je nemoguće da posle tog famoznog šamara ne saznam gomilu suvišnih detalja iz života ovog holivudskog bračnog para.

Od kraja marta, pa skoro ceo april kako u medijima, tako i u privatnim razgovorima glavna tema je bila da li potez Vila Smita zaslužuje osudu i koliko strogu.

Naravno, počev od Američke akademije nauka i umetnosti koja je oštro osudila njegov postupak, zabranila mu da se narednih 10 godina uopšte pojavi na dodeli Oskara, isključila ga iz redova Akademije, pa preko brojnih saopštenja esnafskih udruženja, kolega, javnih ličnosti, producenata, filmskih studija i inih koji su osudili Smitov postupak i ostavili ga bez posla, u opštem šarenilu medija bilo je i drugačijih tonova.

Jedan od narativa je bio i to da je Smit pokazao „da je pravi muškarac“ i da je odbranio čast svoje žene od neumesnih šala Krisa Roka koji navodno već duži niz godina ima nešto protiv Džejde.

Osim što mi je bilo krajnje degutantno to što su scenaristi dodele Oskara uopšte uvrstili tako neumesnu šala na račun nečijeg izgleda, naročito kada je u pitanju zdravstveni problem, nisam imala razumevanja za Smitov potez, čak sam u jednom trenutku pomislila i da je ta cela šarada bila izrežirana. Nisam u tome videla ni mačoizam, ni zaštitu lika i dela supruge, već mi je više zaličilo na polupijanu reakciju u sitne sate na kompanijskoj žurci, koju je u ovom slučaju gledalo ko zna koliko  miliona ljudi širom planete. 

Uz sve to saznajemo i detalje o njihovom braku koji samo zvanično postoji. Da žive odvojeno već sedam godina, da je Džejda prevarila Vila sa drugom svoga sina. Oboje objavljuju memoare, na sve strane dele pojedinosti iz svog života. Džejda opširno raspravlja o svojoj alopeciji. Samouvereno se slika bez kose i tako dalje, i tako dalje, da na kraju ne možemo a da se ne zapitamo, šta je to Kris Rok rekao što oni već sami nisu izneli u javnost.

Zato, opet pitanje, čemu šamar i kako im je on spasao brak?

Bilo je i onih koji su se pitali zašto sada Vil Smit izigrava viteza u sjajnom oklopu koji štiti čast svoje ljube, kad ga u javnosti već godinama nazivaju „rogonjom“. U krugu zastupnika ovog stava, šamar je učinio da još više padne u njihovim očima.

Međutim u brojnim komentarima na pomenuti događaj koje je Kris Rok iznosio u medijima, u jednom trenutku je izgovorio i to da ga je Vil Smit udario samo zato što je znao da je Rok slabiji i da mu udarac neće biti uzvraćen.

Tu mi je palo na pamet i pitanje, šta da je umesto Krisa Roka, domaćin dodele bila komičarka? Da li bi Vil Smit izašao i ošamario koleginicu i ako bi to uradio ženi, kakve bi reakcije bile?

Sigurna sam da bi razmere tog skandala bile nemerljive u odnosu na pomenuti događaj. Verujem da bi reagovalo i obezbeđenje i da bi oskarovac Smit možda proveo i koju noć u zatvoru. Zašto, ako je i hipotetička komičarka podjednako nejaka kao i Kris Rok u poređenju sa Smitom? I što je još važnije, da li bi Džejda i taj šamar nazvala „svetim“?

A šta bi bilo na primer da je Džejda nekim postupkom povredila „čast“ svoga muža i on u besu ustao i opalio joj šamar? Kako bismo to osudili? Da li bi možda svi spustili pogled i u tišini sačekali da bračni par napusti salu? Da li bi to bio razlog da Akademija isključi Smita iz svojih redova? Da li bismo mislili da je Džejda konačno dobila ono što je zaslužila i Smit dokazao da je „pravi muškarac“?

Možemo da se zapitamo i da li bi u slučaju da je Kris Rok napravio neumesnu šalu na račun Vila Smita i Džejda izašla na pozornicu i ošamarila ga, reakcija bila ista? Nešto mi se čini da bi njen potez bio ispraćen sa mnogo više pohvala nego kritika.

Ali znam čime bi i scenaristi dodele i publika sigurno bili oduševljeni – da je žena ošamarila ženu. To bi verovatno bilo ispraćeno salvama smeha, čak i aplauzom, dok se ne dosete da nasilje treba osuditi.

Moja generacija je dobijala šamare i od roditelja i od nastavnika. Šamar je bio vaspitna mera i nije potpadao pod zlostavljanje dece. Da se muškarci međusobno potuku i to je bilo normalno. Kod „pravih muškaraca“ bilo je neprihvatljivo da tučeš slabije od sebe. Da momak ošamari devojku ili muž ženu i to se do danas održalo više kao „vaspitna“ mera i pravo da se urazumi ženski stvor. Da žena ošamari muškarca, to smo već gledali samo u ljubavnim filmovima uz obavezno pitanje „Šta vi mislite o meni?“. Posle toga, naravno, sledi strastven poljubac.

Ipak, nedavno sam prisustvovala neobičnoj sceni u komšiluku kada je devojka iziritirana potpuno nasilničkim ponašanjem vozača na parkingu, besno izletela iz kola i nasrnula na njega. Spontano sam mužu dala kese koje sam držala u rukama i krenula da joj pomognem. Srećom vozač nasilnik se povukao. Gotovo da mi je u tom trenutku bilo krivo što se tako završilo.

Kao žena i majka ženskog deteta prosto sam osetila ponos što su se žene konačno osmelile i prestale da se plaše. Ali šta da se nije povukao? A s druge strane, sigurno ne bi tako reagovao da je za volanom bio muškarac? I dokle više žene da se povlače pred nasilnicima?

Ali šta bi bilo kada bismo na svaku provokaciju, uvredu, neumesnu šalu odgovarali šamarima i nasiljem. Jedina posledica nužno bi bila da bi zavladao „zakon jačeg“ i verovatno bi šamare zamenilo nešto ubojitije. Ma koliko se trudili, izgleda da toga nismo svesni. I dalje nalazimo opravdanje iako deklerativno osuđujemo nasilje.

Šta bismo mislili o pomenutoj Džejdi da joj je na primer bilo neprijatno što je njen muž tako reagovao i još više je izblamirao? Da li bismo je osudili što se zbog šamara razvela?

Pitam se i da li bi da je Vil Smit poginuo u dvoboju kao Puškin braneći njenu čast ostala skrušena udovica u celibatu. Možda je odlučila i da mu od sada bude verna, ko zna.