Osobe sa invaliditetom već imaju previše prepreka, bar im ne zauzimajte parking-mesta

Parking-mesta za osobe sa invaliditetom ni u jednom gradu, varošici, naselju nema mnogo. To je možda jedno, dva ili tek nekoliko u kvartu, na parkingu ili u blizini neke institucije, prodavnice... I gotovo kao po pravilu na njima je u većini slučajeva parkirano vozilo koje nema posebnu nalepnicu.

Ovakvo ponašanje je za svaku osudu, čak i u slučaju da u blizini nema nijednog redovnog slobodnog mesta za parkiranje, a da ne govorimo ukoliko ih ima.

Obično se vozači koji parkiraju na parking-mestu predviđenom za osobe sa invaliditetom pravdaju da su stali samo na nekoliko minuta, da se ne zadržavaju dugo...

Ali kada osoba sa invaliditetom dođe vozilom do tog mesta i vidi da ne može da parkira, ona je prinuđena da se odveze dalje. Problem je često što te osobe ne mogu da parkiraju svoja vozila na običnim mestima za parking, jer im je potrebno proširenje kako bi mogli da izvade recimo kolica ili neka druga pomagala koja moraju da koriste.

I sama sam bila zatečena izjavom prijateljice koja je pokušala da se parkira na obeleženom mestu za osobe sa invaliditetom. Na moju, možda i ne baš prijatnu reakciju sa pitanjem „šta to radiš?“, usledio je odgovor – „pa neću dugo, samo da nešto pogledam“. Naravno da je nastavak razgovora bio „ne da nećeš dugo, nego nećeš nikako, jer je to predviđeno za one kojima je stvarno potrebno. Pronađi drugo mesto ako ga ima ili dođi neki drugi put“.

Kasnije je i sama priznala da nikada nije razmišljala koliko taj njen nesmotren gest u stvari može da napravi problem osobama sa invaliditetom. Ako ništa drugo, ona je jedan, možda je pregruba reč, ali bahati vozač manje.

Sledeća scena je bila u tržnom centru. Slobodnih parking-mesta je bilo zaista mnogo, ali je jedna gospođa odlučila da mora da se parkira baš na mestu namenjenom osobama sa invaliditetom, jer se ono nalazi tačno ispred vrata prodavnice u koju želi da ide. A kako smo to konstatovali, tako što je kada je izašla iz prodavnice, preparkirala svoje vozilo na obično parking-mesto, opet ispred vrata prodavnice u koju je išla. I tako nekoliko puta. Kada je drugi put u roku od dvadesetak minuta stala na parking-mesto namenjeno osobama sa invaliditetom, na pitanje da li zna da je to posebno obeleženo parking-mesto, samo je odmahnula rukom i otišla.

Ništa manje neprijatno nije bilo ni ispred jednog trgovinskog lanca. Na ogromnom parkingu samo je šest mesta obeleženo i namenjeno osobama sa invaliditetom. Gotovo kao po pravilu ona su uvek zauzeta. Čak ni kampanja koju su pokrenuli, a koja se zove „Hoćeš da menjamo mesta“, ne sprečava vozače da se tu parkiraju, a neretko i da se svađaju sa obezbeđenjem kada im na to skrene pažnju.

E upravo sam jednoj takvoj situaciji bila svedok. Kada je obezbeđenje okačilo flajer na kojem piše da je vozilo parkirano na mestu za osobe sa invaliditetom, naišao je vlasnik tog automobila i povišenim tonom se obratio radniku obezbeđenja. Čovek je zaista pokušao da objasni da na parkingu ima stotinak običnih mesta, a samo šest posebno obeleženih i da ubuduće ne bi trebalo tu da se parkira, ali je to izazvalo gnev vozača koji mu je uputio nimalo prijatne reči.

Ovo je samo nekoliko primera koliko ljudi ne misle o tome kako bi svojim malim gestom, u ovom slučaju nezaustavljanjem na mestima koja su posebno obeležena, nekome mogli život da učine daleko lakšim.

I sad se vraćamo na početak priče i onom „farbanju đavola“. Svi ti vozači koji se zaustavljaju na parking-mestima za osobe sa invaliditetom bi, ne daj bože, da imaju neki invaliditet želeli da mogu da parkiraju svoja vozila na običnom parking-mestu i da nikada tu vrstu „povlastice“ ne moraju da koriste.

Naravno da ne želim nikome da se povredi ili da dobije neki oblik invaliditeta, ali bih volela kada bi se baš zbog toga, pre nego što se parkiraju na posebno obeleženom parking-mestu, zapitali zašto su ona posebna.

Nadam se, da će se nakon čitanja ovih redova, a od ovogodišnjeg Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, smanjiti broj vozača koji zauzimaju parking-mesta obeležena žutim invalidskim kolicima, a što će omogućiti onima kojima su ta mesta namenjena i zaista potrebna da lakše obavljaju svakodnevne aktivnosti.

Ako svoje bahato ponašanje promeni makar i jedan vozač, i to će biti uspeh.

Za ovo nije potreban novac, već samo dobra volja. A često bi problemi sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom upravo gestovima dobre volje ostalih članova društva mogli da budu prevaziđeni.