Ken mog detinjstva bio je negativac, a moja Barbi nije živela u ružičastom svetu

Sa izlaskom filma o najpopularnijoj lutki na svetu, počeli su da izranjaju brojni podaci o barbikama. Između ostalog, statistika "Matela" pokazuje da se na sedam barbika proda jedan Ken.

Mala kolekcija koju smo sestra i ja posedovale bila je u skladu sa statistikom, ali je to predstavljalo i određene probleme u našoj igri.

Oblačenje, svlačenje barbika, pravljenje frizura, nikada nam nije bilo zanimljivo. Naša igra je bila niskobudžetna, ali sa gotovo filmskim scenarijima.

Kako bi mir vladao u kući, nijedna barbika nije mogla da ima dečka, kako lutka druge sestre ne bi bila u lošijoj poziciji (jer je imati dečka bilo velika prednost u igri dve devojčice).

Doduše, u nekom trenutku smo dobile konja, pa je bilo fer da jedna ima dečka, a druga konja. A i morala je venčanica nekada da se iskoristi.

Najčešći scenario bio je, ipak, da je Ken negativac. Napasnik, lopov, ubica, uvek je bilo dovoljno inspiracija na televiziji.

Barbike junakinje bi ga savladale i poslale ili u zatvor ili bi ga ubile u samoodbrani i iz nekog razloga bi mu bio podignut spomenik (njegova glava nataknuta na olovku).

Ništa od luksuza

Barbike smo dobijale, mahom od rođaka iz inostranstva. Nismo imale kuhinje za barbike, kupatila i slično i nije nam ni trebalo.

Imale su automobil i čamac (kutije od cipela) i luksuzne krevete koje je tata napravio od nekih dasaka i čak ih i tapacirao. Baka je sašila posteljinu.

Mislim da je bila 1997. godina kada su nam stric i strina poslali pare da kupimo nešto od igračaka. Tačnije, za Novu godinu tata i mama su nam od tog novca kupili pravu pravcatu fontanu za barbike.

Sećanje na bombardovanje

Kada me neko pita kako mi je bombardovanje ostalo u sećanju, kažem da sam bila premala da bih se jasno sećala tog perioda.

Ipak, ostalo mi je u pamćenju kada je mama rekla sestri i meni da izaberemo po jednu barbiku koju ćemo spakovati u torbu za evakuaciju. Odmah sam znala koju (najnoviju, naravno).

Tog proleća igrale smo se više nego ikada, jer nismo išle u školu. Barbike su imale svoje sklonište napravljeno od knjiga. Imale smo sreće da ne živimo u realnosti tih meseci, za razliku od mnogih drugih.

Mislim da mi je jedan od težih momenata u detinjstvu usledio ubrzo nakon bombardovanja – sestra je prerasla barbike. Ostala sam bez partnerke.

Ko je moja barbika

Moja barbika nije bila u ružičastom, oblačila sam je u platnene maramice, ona nije živela u ružičastom svetu. Ona nije imala egzistencijalnu krizu.

Moja barbika, zapravo, nije bila Barbi. Ona je bila ono što sam ja želela da budem – snažna, pametna, snalažljiva, bogata, sa supermoćima (Moćni rendžeri kao uzor).

Pojedini stručnjaci za dečju psihologiju decenijama su iznosili tvrdnje da barbika pogubno utiče na razvoj intelekta devojčica i postavljali pitanje da li bi Marija Kiri postala svetski priznata naučnica da je kojim slučajem dobila barbiku za rođendan i počela da mašta o životu iz bajke. Nisam sigurna da ta kritika može da se odnosi i na moju generaciju u Srbiji.

Moja barbika nije živela bajkovit život, između ostalog, zato što mi "Matelova" priča o ovoj lutki nije bila poznata. Ona je, kao i ja, znala samo za život u Srbiji.

Na kraju krajeva, biće da nas je život u ovoj zemlji naučio da bajke zaista ne postoje.