Psovka umesto biber-spreja, kako sam "napala manijaka"

Strah od ovozemaljskih stvari za mene gotovo i ne postoji, ali ne bih smela sama da prođem pored groblja. Leptirica i Glava šećera su najstrašniji horor filmovi mog detinjstva. To što se ne plašim ljudi, naravno da ne znači da sam neustrašiva žena. Samo verujem da uvek postoje metode kako da se suprotstaviš čoveku.

Posle jedne obične smene u redakciji, u kojoj mi mnogo vesti iz crne hronike prođe kroz ruke, krenula sam kući sat vremena pre ponoći.

U autobusu sam srela sestru moje prijateljice i malo ćaskala s njom o običnim stvarima – ona o izlasku, ja o poslu.

Pripremila sam se da izađem iz autobusa, stavila tašnicu oko ramena, srećna što ne moram da vučem velike torbetine jer sam decu poslala na raspust kod babe i dede. Nosila sam pravu "damsku" tašnu za novčanik, mobilni telefon i ruž za usne, bez propratnih elemenata kao što su rezervni duksevi, flašice vode, keks ili zaostali mungosi.

Izašla sam iz busa, a onda se spustila niz stepenice koje vode ka mojoj zgradi.

U jednom trenutku primetila sam da je neko iza mene. Pomislila sam da je komšija. Zastala sam da ga propustim, ali i on je stao. Perifernim vidom sam ga držala na oku i počela da testiram. Krenula sam nekoliko koraka brže, pa zastala, zatim sporije pa opet brže. Pratio je moj ritam hoda.

Shvatila sam da nema sumnje da me prati. Ulična svetiljka koja bi, inače osvetljavala taj deo puta nije radila. Znala sam da moram da se domognem ulaza u zgradu u kojoj živim i drugog nivoa stepeništa jer će se onda upaliti svetlo.

Dok sam hodala uspela sam da izvučem telefon iz tašne, pozovem muža i stavim ga na zvučnik, misleći da će osoba koja me prati, kada čuje muški glas, odustati od namere, koja god da je bila.

Muž se javio (hvala bogu, nije bio u gejmu). Usplahirenim tonom sam mu rekla: siđi odmah, na visokom prizemlju sam. Usledilo je pitanje: šta je bilo, šta se desilo. Ponovila sam: siđi odmah, i krenula ka ulazu žureći da dođem do dela gde se svetlo pali na senzor.

Uspela sam da se domognem drugog nivoa stepeništa, upalilo se svetlo. On je išao iza mene i prešao prvi nivo stepenica.

U tom trenutku sam čula muža koji je rekao da je u liftu. E onda sam se okrenula ka osobi koja me je pratila i "izvukla punu tašnu" ne tako damskih psovki i počela da vičem. Krenuo je još jedan korak ka meni, zatim me pogledao u oči i pobegao. Ubrzo je stigao i muž, ali misterioznom muškarcu koji me je pratio izgubio se svaki trag.

Srećom, nisam saznala koja mu je bila namera, da je nije imao, verovatno bi pitao šta mi je, zašto vičem.

Tek kada je otišao, počela sam da se tresem od straha. Iako mi nije ništa uradio, probudio je instinkt, moj "biber-sprej“ u vidu psovki je ovog puta dao rezultat. Ne znam da li imam bilo kakav osnov da ga prijavim policiji, to ću tek proveriti. Nije me napao, nije me povredio, niti opljačkao. Samo je probudio strah, ovog puta od ljudi.

Ipak, neki drugi muškarac napao je komšinicu koja je naišla te večeri i ispričala mi svoju priču. Opljačkao ju je u blokovima, takođe na Novom Beogradu pre nekoliko godina. Druga komšinica priča sutradan kako su joj upali u stan i opljačkali je. Setila sam se i priče bake koju sam srela nedavno ispred vrtića, rekla mi je da hoda sa štapom jer su je napali u liftu, pretukli i ukrali joj lančić. Epiloga u ovim slučajevima nije bilo, u mom i ne očekujem, faktički ništa se nije dogodilo, a moglo je. Dok se pitamo ko je sledeća meta i nadamo da ćemo jednog dana bezbedno moći da se šetamo ulicama, neka vas oprez čuva i strah brani.