Gledam slike sa proslava godišnjica matura, lajkujem, komentarišem i... tugujem

Gledam ih, lajkujem, ponekad napišem komentar, ali u dubini duše... tugujem.

Ne naravno zbog toga što je nekome lepo i što se raduje već zato što ja to nisam osetila, baš nijednom za ove tri decenije od kad sam završila srednju školu.

I ne, nisam se posvađala sa svojom generacijom, nisam imala neko strašno iskustvo na maturi ili nešto slično.

Ja, jednostavno, nisam imala sreće!

Nije mi se dalo da završim školu tamo gde sam je upisala i sa onima koje sam znala gotovo od rođenja.

Kraj trećeg razreda bio je i naš kraj. Razdvojili su nas rat, podele, mržnja i zločini. Razišli smo se zauvek, a vreme ne leči tu ranu. Samo je oblaže patinom i čini manje bolnom.

Srednju školu sam završila u Beogradu. Potpuno neočekivano našla sam se sama u gradu koji je za mene tada bio neopisiva enigma i koji me je pomalo plašio svojom veličinom i energijom.

Snalazila sam se kako sam znala i umela, ali mladost je valjda takva...neustrašiva. Da li zbog toga ili zato što su, u vreme kada su se "gubile glave", moji školski problemi bili zaista nebitni, tek u novoj školi i razredu sam se sasvim dobro snašla.

Jurila sam i stizala razlike u gradivu, jeziku, načinu života. Upoznavala sam ljude s kojima sam odjednom morala da delim školske dane. Bilo je to teško, ali nekako lepo vreme i ponosna sam na tadašnju Đurđicu. Ne verujem da bi ova današnja, sa mnogo više životnog iskustva, bila tako uspešna, odlučna i pametna.

I uprkos iznošenoj, polovnoj garderobi, smešnoj frizuri i pomalo umornim očima, baš tako sebi izgledam na fotografijama iz tog perioda. Gledam ih nekad, kad imam snage, i sećam se...

Maturski rad sam "branila" baš na svoj osamnaesti rođendan. Od uzbuđenja se nisam ni setila da sam postala punoletna dok nisam stigla "kući", tj. kod rođaka kod kojih sam tada živela. Čekala me je torta i skromno, ali lepo slavlje. Bila sam srećna i zahvalna, a opet tako tužna.

Bio je jun 1992. godine, "presečen" Koridor i sve veze sa roditeljima i sestrom, sa porodicom koja je ostala u Krajini. Eh, ko je samo godinu dana ranije mogao da pretpostavi da ću punoletstvo slaviti bez njih, bez prijatelja koje znam od rođenja i daleko od grada koji sam neizmerno volela. Al' život je takav...nepredvidiv i surov!

A ja sam bila spremna da se borim.

Spremala sam se za prijemni na FPN-u, ali pre svega, za matursko veče.

Želja i ideja mi nije nedostajalo, ali je para bilo samo za crnu mini haljinu na buvljaku, prve cipele "na štiklu" i frizuru i šminku iz "domaće radinosti". Neophodnu "dozu glamura" poklonila mi je jedna divna žena koju sam upoznala zarađujući prvi džeparac u Privrednoj komori.

Vešta sekretarica Melina (mislim da joj je tako bilo ime) napravila mi je cvetove od bordo tila zbog kojih ona haljina više nije izgledala "kao sa buvljaka". Nosila sam je ponosno i srećno, bez trunke stida ili osećaja da zaostajem za drugaricama koje su za matursko veče potrošile prava mala bogatstva.

Ni u njihovim očima nisam videla nikakav nagoveštaj podsmeha ili podozrenja. Bilo je to neko drugo vreme. Vreme u kojem su se još uvek osećali prizvuci onog "nevinog" doba u kojem čoveka nije činilo ono što ima, oblači ili vozi već ono što nosi u sebi. Bili smo mladi i verovali smo, uprkos ratu i nevoljama koje su se nazirale, da budućnost može biti samo bolja.

Hm...verujem da je mnoge od nas ta "bolja budućnost" zaobišla i da je iskušenja bilo i previše, ali sigurna sam da je bilo i mnogo radosti i uspeha. Žao mi je samo što to, za ovih 30-ak godina, nisam niti jednom podelila sa generacijom koja je Srednju pedagošku završila 1992. godine.

Žao mi je što nije bilo vremena da se bolje upoznamo i ostanemo u kontaktu. Verujem da se oni sastaju bar na neku "okruglu" godišnjicu, ali eto... do mene nikada nije stigao taj poziv.

Neka vrsta poziva na druženje stigla je pre desetak godina iz mog rodnog grada, od ljudi sa kojima sam odrastala i "zamalo" maturirala. Razmišljala sam danima da li da idem ili ne i na kraju odlučila da ne diram ranu koja još nije zacelila. Možda neki sledeći put....

Shvatila sam ipak tad da ću zauvek ostati u procepu između života koji sam mogla da imam i onoga koji mi se dogodio. Pomirila sam se s tim da ne pripadam ni onoj gospićkoj, ni ovoj beogradskoj generaciji 1992.

I ide to tako... dok ne dođe kasno proleće i po kafanama ne krenu proslave godišnjica mature. I džaba me mnogi ubeđuju da se ta slavlja često pretvore u pijana hvalisanja i nadmetanja nekadašnjih školskih drugova. Džaba!

Uvek ću žaliti za tim ljudima i svim propuštenim prilikama.

Znam da oni koji se sada spremaju za matursko veče ovo verovatno neće pročitati, ali možda hoće njihovi roditelji. Nadam se da će im preneti moju poruku. Uživajte, radujte se, budite ponosni i čuvajte jedni druge. Haljine, šminka, frizure, odela, skupi automobili kojima ćete doći na matursko... sve je to prolazno i nebitno!

Ono što ostaje i što će vas pratiti kroz život su ljudi i vrednosti sa kojima ste odrasli. Čuvajte ih... sebično i zauvek!!!

P.S. Možda u ovim redovima neko prepozna i onu devojku sa cvetovima od bordo tila i obavesti je da će za četiri godine generacija 1992. obeležiti 35. godišnjicu mature!