Zašto mislim da ne treba zabraniti mobilne telefone u školama

Nije prijatno, niti je kulturno kada mobilni zazvoni u toku sastanka, u pozorištu ili u školi na času. I zaista telefoni ne treba da zvone ni u tim, niti u mnogim drugim situacijama. Mislim da se tu svi razumemo i da oko toga niko nema dilemu. To se, inače, vrlo lako rešava. Utišavanjem zvona.

Da li bi zbog toga onda trebalo zabraniti deci mobilne telefone u školama. Po mom skromnom mišljenju, ne.

Pa opet, čini se, da nekad rešenja nisu tako jednostavna. 

Jer, nije zvono sa mobilnog telefona u toku časa jedini problem. Nastavnici se, dalje, žale da deca zbog mobilnih telefona nisu usresređena na nastavu. Da su na društvenim mrežama, da ne slušaju predavanja, ne rade ono što se od njih traži...

I onda je najlakši način da se to reši tako što će se mobilni zabraniti u školama?!

A zbog čega ne naučiti tu istu decu da mobilni telefoni mogu da se koriste u nastavi?

Da, recimo, na njima traže informacije koje su im za taj čas potrebne, da pronalaze adekvatnu literaturu, proveraju navode koje dobijaju... Zbog čega im se ne daju zadaci koje bi rešavali na mobilnim telefonima u toku časa. Takozvani pametni telefoni i internet nude različite opcije i mogućnosti samo ih treba iskoristiti na pravi način. Na globalnoj mreži nisu samo Fejsbuk, Tviter, Tik-tok, Instagram...

Tehnika i tehnologija se razvijaju neverovatnom brzinom i to je, hteli mi to da priznamo ili ne, budućnost i nas i naše dece. Zašto onda ne koristiti njene prednosti, već govoriti o zabrani?

Uostalom, zar se tokom pandemije nije insistiralo na onlajn nastavi i nisu li deca morala da koriste mobilne telefone ili tablete, laptopove da bi pratila nastavu i da bi mogla da rade domaće zadatke? Znači tada su škole zahtevale da deca imaju ove uređaje, a sada se traži njihova zabrana.

Da li nezainteresovanost dece za nastavu treba da bude razlog za zabranu mobilnih telefona? Pa, ne baš.

Jer i u vreme kada sam ja išla u školu, pre tri decenije, bilo je nastavnika i profesora koji nisu znali da nas na pravi način zainteresuju za svoj predmet, a nije bilo mobilnih telefona. Znači, potrebno je menjati nešto u pristupu deci i prezentovanju sadržaja.

Sledeći problem su video-snimci koji nastaju u školama. Da li bi nasilja bilo manje da nema mobilnih? Ili se o tome ne bi toliko znalo i pričalo? Nažalost, video-snimci su često jedini dokaz da je došlo do vršnjačkog ili bilo kog drugog vida nasilja, kao i neprimerenog ponašanja učenika ili zaposlenih.

Treba li zbog toga zabraniti mobilne u školama?  Po meni, ne.

Jer kako bi se, inače, dokazalo ko je žrtva, ko nasilnik, a ko ni kriv ni dužan snosi posledice? Ili bi se mnogi slučajevi zataškavali?

Nisam stručnjak, ali navodi da su deca nasilna i agresivna zbog toga što nose telefone u škole mi nekako ne piju vodu. Kao i da se zbog telefona manje druže.

Recimo moja deca, koja su drugi razred osnovne škole, nose svoje telefone. Koriste ih da se jave da su stigli u školu i da kreću kući kada se nastava završi. Koliko znam nisu nasilnici. Nikada me, i nadam se da neće, još niko nije pozvao da mi kaže da su se sa nekim u školi posvađali. I koliko vidim i čujem imaju baš mnogo drugara sa kojima se druže ne samo u školi, nego i van nje.

Možda je zadiranje u privatnost i možda će me neko odmah optužiti, ali redovno proveram za šta koriste svoje mobilne telefone. Jer, problem treba seći u korenu.

Čitam prepisku u vajber grupama, gledam sadržaje koje su puštali i igrice koje igraju. Za sada je sve to primereno njihovom uzrastu.

Takođe, kada rade domaći učim ih da mobilni telefon može da se upotrebi, recimo, i da se pronađu poslovice, lektira koju treba pročitati, zadaci za vežbu iz matematike, pa i odgovor na neko pitanje iz sveta oko nas...

Na telefonu vežbaju šah, analiziraju partije koje igraju, uče gde su pogrešili.

I ne, zaista nemam nameru da im zabranim mobilni. Ali, imam nameru da ih i dalje usmeravam kako da pravilno koriste mogućnosti koje im mobilni telefon daje.

Da me neko ne shvati pogrešno, kao što sam već rekla, pripadam generaciji koja je mobilni počela da koristi tek na fakultetu i to sa zadrškom, jer su minuti i poruke bili skupi, a o internetu na mobilnom nije bilo ni pomisli. Tada smo išli u školu, bez da smo mogli da se javimo roditeljima da smo stigli i da je sve u redu. Ali, čini se da tada nije postojao ovoliki strah da nešto loše može da se dogodi detetu koje ode u školu.

Evo, recimo pre nekoliko meseci na putu do škole, jedan od mojih dečaka se sapleo i pao. Tom prilikom je usled udarca u beton razbio glavu. Drugi sin me je pozvao i rekao šta se dogodilo, tako da sam iste sekunde mogla da odreagujem. Povređeno dete sam odvela u Urgentni centar, dok je drugo dete otišlo u školu. Epilog ovog događaja su tri kopče na arkadi i polomljene naočare.

Šta bi bilo da nisu imali telefone kod sebe zato što idu u školu u kojoj su oni zabranjeni? Kako bi se snašli u toj situaciji? Ko zna. Ali, eto pokazalo se da su znali da telefon upotrebe u pravom trenutku i baš na način na koji se to očekuje.

Zato ne razumem zašto se neko zalaže za zabranu mobilnih telefona u školama. Zar nije zadatak svih nas da naučimo decu da se odgovorno ponašaju uvek i svuda u životu - na ulici, u pozorištu, bioskopu, prodavnici, u gositma, kod kuće i u školi?

A to, između ostalog, znači i naučiti decu kada se i za šta koristi mobilni telefon, a kada se to ne radi. Sigurna sam da postoje situacije kada su mobilni telefoni u školama i više nego dobrodošli. Ali, neko to mora da prepozna i da na to ukaže deci.

Uostalom, nismo li mi odrasli primer deci? Pa ako se telefoni zabranjuju deci, onda bi trebalo da budu zabranjeni i nastavnicima, profesorima, pedagozima, psholozima, direktorima, tetkicama, nama roditeljima...

Zbog čega se kod nas, nakako kao po pravilu, zabrane nameću ako ne kao jedino, onda sigurno kao najlakše rešenje?! I da li zaista želimo da živimo u zabranama?