Moja borba sa anoreksijom (treći čin) – okidači za buđenje čudovišta

„Popravila si se“ ili „izgledaš zdravije“, komentari su koji mogu duboko da uzdrmaju proces lečenja obolelih od poremećaja ishrane. Tinejdžeri na odeljenju za adolescentnu psihijatriju u bolnici „Dr Dragiša Mišović“ bili su preneraženi kada bi im te reči, iz najbolje namere, uputili bližnji.

Danima bi grlili jastucima stomake na kojima štrče dve karlične kosti i kroz zube govorili da se „osećaju debelo“. Za obrokom su pak alarmirali: istrigerovaćaš me ako ne pojedeš sve, neću moći ni ja.

Engleski glagol trigger (podstaći, pokrenuti), odavno je u jeziku mladih, ali šta znači u krugu obolelih? Trigeri koče trnovit proces lečenja anoreksije, munjevito vraćaju bolest, ali i dovode do nje. U moje vreme (zvučim poput roditelja), trigere smo zvali okidačima za gladovanje i povraćanje.

***
Jedan četrdesetogodišnjak u bolnici priseća se trigera iz detinjstva. Čelnik kluba u kojem je trenirao atletiku rekao mu je da je to sport koji zahteva bolju formu, kao i da je dijeta jedino rešenje da bi nastavio sa sprintom. I vršnjaci su ga zadirkivali zbog šlaufa na stomaku, te je počeo sa gladovanjem, prejedanjem i povraćanjem.

Tako se taj četrdesetogodišnjak prvi put našao na odeljenju, posle godina u vrtlogu poremećaja ishrane. Izgubio je, u međuvremenu, i posao i porodicu i prijatelje. Ostali su mi urezani podsmesi pacijenata i sarkastično pitanje: zar je moguće da se u tim godinama seća dečjih opaski. Upozorenje za one sa slabim želucem: nastavite od tri zvezdice.

Ispričao nam je i da je otkrio još jedan način da suzbije glad – žvakanjem i pljuvanjem hrane. Dakle, uzme vanglu sa pitama, sažvaće parče i pljune ga, čime prevari mozak da je jeo. Upozorio nas je i na posledice, pokazavši šta mu (ni)je od zuba u vilici ostalo. I tinejdžeri su mi kasnije priznali da su pribegavali istoj metodi. Roditelji, neka vam oči budu i na leđima!

Poput ovog četrdesetogodišnjaka, sada i sama vraćam film. Sećam se trigera kada me je prva simpatija posramila rečima da sam „buca“. Bolest je tog trena razbila ogledalo, u kojem i danas vidim iskrivljeni odraz. Moji trigeri za povratak anoreksije, skoro dve decenije kasnije bili su pak promena posla, raskid emotivne veze i bliski smrtni slučajevi.

***

Prvi zadatak posle povratka iz bolnice, kako sam najavila u drugom činu, bio je dugo odlagani razgovor sa urednikom. Crvena kao bulka, ulazim u kancelariju, odlučno tražeći da se vratim pisanju. Anoreksiju autori nazivaju i „poremećajem sramote“ zbog ukorenjenog osećaja stida kod obolelih, koji me je u tom trenutku preplavio.

Urednik, koji nije ni slutio da sam bolesna, do tančina obrazlaže: Jovana, nisam primetio da si deo tima (socijalna izolacija – razmišljam u sebi), ne vidim ambiciju (jedino stremljenje bio mi je niži konfekcijski broj), ne znam niti jedan tvoj stav o bilo kom pitanju (anoreksija kao deo identiteta), a uostalom teme i ne predlažeš (apatija, gubitak volje).

Potpuno nesvesno, urednik je udžbenički opisao simptome anoreksije. To je bio šamar koji me je osvestio koliko su moji potencijali bili blago rečeno – istanjeni bolešću. Ubeđenje da me gladovanje čini energičnom i budnijom, kao kula od karata u sekundi bilo je srušeno.

Uticaj gladovanja na um i telo, predočava i američki klinički eksperiment u Minesoti iz sredine 20. veka. Zaključci kažu da se posle dugotrajnog gladovanja kod ispitanika javila depresija, anksioznost, slaba koncentracija, insomnija, gubili su smisao za humor, često su razmišljali o hrani i prikupljali recepte, imali su i osećaj društvene neuklopljenosti…

***
„Inicijalna kapisla“ za bolest kod osoba kod kojih uveliko tinja, u velikoj meri su i mediji i društvene mreže koji veličaju mršavost, gladovanje i plastične operacije. Tvrdnje supruge poznatog sportiste o „zdravoj“ hrani, na primer, bile su mi prvoklasni izgovor za roditelje zašto gladujem i izbacujem meso i mlečne proizvode.

Sećate se mog povratka u poznato okruženje nakon 21-dnevnog odvikavanja od zavisnosti od gladovanja? Vlasnica modne kuće koja je podrobno na televiziji objašnjavala da gladuje 42 dana može da trigeruje osobu, sklonu perfekcionizmu, da oboli. I reklame o čarobnim pilulama za mršavljenje, koje oboleli često zloupotrebljavaju, imaju isti efekat.

Komentar poput „napokon nisi tako mršav/a“, iako dobronameran, može da bude triger za osobu u procesu lečenja. Dovoljno bi bilo jedno „kako si“ ili „uz tebe sam“. A, uostalom, imamo li prava da komentarišemo nečiji izgled? Zar smo toliko zastranili?

Lavina poruka iz inboksa posle prva dva dela o mojoj borbi sa anoreksijom pak pokazuje da su među nama oni koji mrze svoje telo, kriju i ne leče poremećaje ishrane, ali imaju i druge ozbiljne psihičke problem…