Šta sad bi? Zar nismo rekli da više nećemo da pomeramo kazaljke

Već godinu dana ne spavam ljudski, što bi se reklo. Očekivano je, imam bebu koja ne planira da veže više od tri sata sna. Ni sama ne znam koliko se puta budim noću, ni kada je vreme da se konačno ustane.

U mojoj glavi, neka psihološka granica dok sam bila na porodiljskom odsustvu bila je 7 časova. Ako bih se probudila u 6, to mi je prerano, a 8 časova su pusti snovi.

Bilo kako bilo, kada se probudim, prvo što uradim jeste da pogledam sat. Ali problem je što ne vidim toliko daleko, a naočare uglavnom ne uspem da napipam (telefon ne spava sa mnom).

Srećom, pa je sunce moj saveznik - između 6.30 i 7 časova se razdani, tako da kada vidim svetlo, znam da je noćnim buđenjima kraj i da je vreme da se ustane.

Tako sam i jutros ustala kada i sunce, da bih se pripremila za posao. Za divno čudo, moj sin je i dalje spavao. Pomislila sam kako će možda napokon da počne da se budi u 8 časova, što bi mi omogućilo da bar popijem kafu na miru.

Ali, ne. Kazaljke su pomerene, i to je sedam. Zeznuo me je.

Zar nismo rekli da ih nećemo više pomerati?

Od 2017. godine priča se o tome da se više neće pomerati kazaljke. Evroposlanici su tada rekli da promena vremena umesto da donese uštede i pomogne ljudima u funkcionisanju ima štetne efekte, poput povećanog broja saobraćajnih nesreća i pada produktivnosti na radnom mestu.

Naredne godine sprovedena je i anketa u EU - građani su rekli da ne žele više da pomeraju satove.

Ipak, iako su se i Evropska komisija i Evropski parlament sa time saglasili, Savet EU to još nije aminovao.

I tako smo i mi, koji nismo u EU, ali smo zakonodavstvo na ovom polju s njima uskladili, noćas spavali duže. Mislim, neki su spavali duže.

Sviđa mi se "ratno vreme"

Letnje računanje vremena imalo je smisla u Prvom svetskom ratu: Glavni razlog bila je ušteda energetskih resursa, kako bi mogli da se koriste za potrebe ratovanja.

Da mene neko pita, a ne pita me, ne bismo se nikada vratili "božjem vremenu", kako ga je Vudro Vilson nazvao, i baš bi mi bilo lepše da zauvek budemo u "ratnom vremenu".

Razlog je jednostavan - užasava me pomisao da se iz jutarnje smene vraćam kući po mraku.

Standardno radno vreme

U odnosu na zemlje zapadne i srednje Evrope, u Srbiji mrak dolazi ranije zbog geografskog položaja. Zbog toga oni koji imaju standaradno radno vreme od 9 do 17, odnosno od 10 do 18 časova, jedva vide sunce posle posla.

Mi koji radimo po smenama, ili oni koji rade u državnoj službi i radno vreme im počinje u 7.30 imamo sreće kada smo na letnjem računanju vremena - kada završimo s poslom još možemo da prošetamo po danu, ili da izvedemo dete u park posle posla. 

S druge strane, zaista je čudno ustajati pre sunca i spremati se za posao po mraku. Svaki put kada ustanem pre 6 časova u glavi mi se vrte Bajagini stihovi "Jer je noć, noć, noć, noć, totalni je mrak, ništa se više ne vidi u tami". Ali to lakše pregrmim, jer nije vreme koje bih iskoristila za boravak napolju.

Međutim, kada u 16 časova bude pao mrak, verovatno ću opsovati Savet Evropske unije što je promenio to divno "ratno vreme".

A, ako usvoje da zimsko računanje vremena bude standard, žestoko će me zeznuti, kao i đake koji idu posle podne u školu - tokom cele godine kućama će se vraćati po mraku.