Pandemija postistine nas je zaključala

Prema definiciji Oksfordskog rečnika postistina "označava okolnosti u kojima objektivne činjenice manje utiču na stvaranje javnog mišljenja od osećanja ili uverenja". Dakle, i svako objašnjenje suštine reči postistina, moglo bi se reći, sadrži onoliko mišljenja, osećanja, shvatanja, koliko i njenih tumača.

Samo u vlastitom okruženju poznajem mnogo ljudi koji su ne jednom, već mnogo puta, u govoru o nekom događaju, ličnosti, fenomenu, upotrebili reč postistina.

Postala je toliko prisutna u našim životima, čini mi se, da smo na istinu zaboravili, ako ona, jedinstvena, uopšte postoji, jer uverenja, mišljenja i osećanja oblikuju naše individualne svetove koji, tako maksimalno individualizovani i lični, prema tumačenju pojma postistine, imaju pravo i na oblikovanje stvarnosti. Sledstveno tome, i istine o njoj.

Nedavno sam pročitala da je britanski Kolinsov rečnik proglasio englesku reč "lokdaun" za reč ove pandemijske godine. Deluje logično. Toj reči mogli bismo priključiti i one koje dolaze iz medicinskog diskursa, poput komorbiditet, letalitet, saturacija, zatim epidemiološki talasi i njihovi pikovi.

Nedavno mi u razgovoru jedna prijateljica kaže da će "ovaj talas sad imati pik". Da je to izrekla pre par meseci, onda kada su "pikovi" stizali isključivo iz medicinske sfere i njenih predstavnika, začudila bih se takvoj rečenici u njenom govoru.

Sada mi predviđanje bilo koga, ne lekara, već bilo koga od nas, običnih smrtnika, da bi "drugi pik trećeg talasa mogao da ima manji letalitet" ili nešto slično ovome, zvuči najnormalnije.

Hvatamo reči "u letu" izgovaramo ih lako, kapitalizam, fašizam, fašista, kapitalista, neoliberalni kapitalizam, rodoljub, izdajnik, pravednik, grešnik, plaćenik, miljenik, mogla bih tako da ispisujem stranice i stranice, svakodnevica mi daje savršene povode za to, da reči rimujem čak i igram se do pika sledećeg talasa inspiracije, do kraja dana, ovog, u kojem vi ovo sada čitate i sledećeg i ko zna koliko još dugo jer reči su tako lako izgovorljive svuda oko nas da izgovorena rečenica, "neću da trošim reči na..." više nema smisla jer ona sugeriše težinu reči.

Svest da reč nije laka već teška, obavezujuća, uslov za odgovornost onog ko je izgovara. Pa kad neko kaže da neće da "troši reči" kaže zapravo da je svestan njihovog smisla i posledica koje izazivaju i mogu da izazovu. A one se danas nemilice troše, u kući, u javnom prostoru, u institucijama, mediji ih obožavaju, tako lako izgovorene u duhu prave ere postistine.

Setimo se, na početku je zemlja bila "bez obličja i pusta" i bila je "tama nad bezdanom" dok nije došla Reč, ne laka i neobavezujuća već reč koja je imala posledicu, teška reč odgovornog "stvaranja". A onda je došao i prvi "prekršaj". Ostalo je istorija...

I možda bismo zato mogli da razmislimo o vizuelnom umesto o verbalnom. O gledanju i pažljivom posmatranju (uostalom, ovo je vizuelno doba, tvrdi se, ako je verovati rečima) umesto o slušanju jer slušamo reči, paperjaste, lako izgovorene dok se slika menja a mi to ne primećujemo.

U jednom svom eseju, napisanom dvadesetih godina prošlog veka, pisac D. H. Lorens piše kako su Asteci verovali u četiri Sunca, naše je peto, izronilo iz velikog potopa. I piše dalje, "Iz potopa je izronio i mali nagi čovek."

Kada ga je ugledao stari slon, pozdravio ga je "i načulio uši osluškujući novi glas na zemljinom šaru. Zvuk čoveka i po prvi put reči. Strašan, do tada nečuven zvuk.

Slon je opustio rep i pobegao duboko u džunglu i tamo stajao zureći u svoju surlu" Osećam se pomalo poput tog Lorensovog slona, postiđena pred lakoćom izgovaranih reči svuda oko nas i ne verujem više rečnicima koji svake godine imaju neku "glavnu reč za nas". Koja god da je, laka je.

A ako pogledamo oko sebe i poverujemo vizuelnom utisku, znaćemo da je vreme za malo težine i malo tišine!