Nećete promašiti život zbog pogrešnih odgovora na maloj maturi

Osmaci su došli do male mature, iako pre samo tri meseca nije tako izgledalo. Okolnosti su promenjene i školska godina nije tekla kako smo navikli, na kraju tog puta ipak ih čeka prijemni ispit. Da li je to moralo i trebalo baš tako nije sada tema, neka neki drugi o tome razmišljaju.

Kao roditelja osmaka čekaju me ta tri dana pakla, možda imam pravo to da kažem baš zato što drugi put prolazim kroz sve. Ovoga puta je mnogo teže, možda i zbog činjenice da mlađe dete ne puštamo da odraste da ga stalno tretiramo kao bebu bez obzira na to koliko godina ima, a možda i zbog čudnih okolnosti u kojima se sve održava.

Znam da će sve da prođe i da će se moje, a i sva ostala deca upisati, neki u željene škole a neki prema mogućnostima. Ali ipak želim da vam približim kroz šta zapravo deca prolaze u ta tri dana.

Prošle godine sam imala priliku da kao predstavnik saveta roditelja budem prisutna na testu iz matematike (uvek pored supervizora i dežurnih nastavnika bude i jedan roditelj iz saveta).

Sve što sam tog dana videla i doživela pokazalo mi je koliko svi grešimo, koliko decu gušimo i koliko mi utičemo na njihovu tremu i strah.

Svi su đaci bili u velikom grču, nekima je izazivao smeh, kod nekih nekontrolisano grickanje olovke ili prstića, a neke totalno paralisao pa su piljili u jednu tačku. Kada su konačno dobili znak za početak rada čulo se puckanje prstima, uzdasi i treskanje nogom o klupu pa o pod, a tenzija je bila toliko jaka da se mogla čak i videti.

Pristupili su izradi testa svako na svoj način, neki su samo vrteli stranice u potrazi za zadatkom od kojeg bi počeli, neki su uveliko škripali olovkom po papiru, a pojedini nisu uspeli da smire ruke kako bi zaokružili odgovor.

Strašno je bilo videti tako malu decu na tako velikom zadatku. Zašto velikom? Zato što im svi govore da je to važna prekretnica u njihovom životu i da im toga sve zavisi, da će im budućnost biti ispisana upravo kao i ti testovi.

Niko ne kaže deci da je to samo kontrolni kao i svaki drugi, da je samo prvi u nizu testova koje će proći u životu, pa ako baš njega uprskaju biće još raskrsnica na kojima biraju put i gde ih čeka još zadataka za rešavanje.

Niko im ne kaže, da se na tom prijemnom ne završava i ne počinje ništa, sve se nastavlja - život se nastavlja, oni menjaju školu i drugove iz klupe, ali idu ka novim saznanjima i novim zadacima.

Neće ništa da propadne ako pogreše i naizgled jednostavne zadatke, neće promašiti život ako imaju malo bodova na testu iz matematike...

Najzad, nisu rezultati sa prijemnog ispita pokazatelj njihovog znanja i sposobnosti, svi oni znaju mnogo više, ali im trema i strah ne dozvoljavaju da to pokažu.

Dovoljno su sami uplašeni, ne moramo im još mi podgrevati strah i izazivati strepnju. Ova generacija ima posebno težak zadatak, posle nekoliko meseci nastave i kontrolnih zadataka na daljinu, vraćaju se u klupe da pod maskama rešavaju test koji je kruna njihovog osnovnog obrazovanja.

Dragi roditelji osmaka, naredna tri dana ispratite svoju decu sa osmehom i jakim zagrljajem, pokažite da ste tu za njih i da ste uvek uz njih čak i kada pogreše odgovore na prijemnom ispitu.

Ne ispitujte ih za rezultate zadataka, do petka, dok se sve ne završi, a u petak u 11 opet budite strogi, ljuti, tužni, zahtevni, oni stari roditelji na kakve su navikli, samo se strpite dok sve ovo prođe.