Muškarci, nije sramota pokloniti cvet za 8. mart

Dok razočarano primećujem da su mi ova dva prva meseca u godini prošla za tren, u prodavnici sve ozbiljnije razgledam one saksije. Mogla bih da obradujem neku koleginicu, drugaricu (mama i sestra žive u drugom gradu, pa će na poklon sačekati do sledećeg viđanja).

Pokušavajući bezuspešno da se odlučim između patuljastih ruža, kaktusa, nekih čudnih biljčica sa još čudnijim imenima, u trenutku shvatam da su oko mene samo žene. I one rade isto što i ja – biraju poklone za "svoje žene".

Mlađe, starije, gotovo sve nose po neku saksijicu koju će verovatno pokloniti za Dan žena ili će to zadovoljstvo učiniti same sebi.

Pogledom tražim muškarce sa cvećem, ali, osim dva-tri mladića koji stidljivo kriju one saksije među ostalim namirnicama u kolicima, ne nalazim ih.

Hm, nekako kad bolje razmislim, oduvek je tako. Čini mi se da poklone za 8. mart ženama više poklanjaju žene nego muškarci ili se bar više bave "svojim" praznikom.

Rasla sam u zemlji u kojoj je Dan žena bio neformalni državni praznik. Međutim, ako izuzmemo prigodne govore u kojima su partijski funkcioneri podsećali na "ravnopravnu ulogu drugarica u socijalističkom samoupravnom sistemu", svodio se na slavlja u firmama i poklone majkama, bakama, učiteljicama, koleginicama i komšinicama. A tu su prednjačile upravo žene.

Sećam se da smo u osnovnoj školi baš mi, devojčice, danima smišljale šta da kupimo razrednoj. Skupljale smo novac, a onda, uz veliko uzbuđenje, birale kristalne čaše, vaze, nakit ili neki drugi poklon. Posebna radost bila je odlazak u cvećaru gde smo potpuno omađijane gledale cvećarke kako veštim prstima prave buket za našu razrednu.

Jedina obaveza dečaka bila je da daju svoj deo novca i na to smo ih uporno podsećale.

Kupovale smo poklone i majkama, bakama, ali i svim ženama koje su nas nekako "zadužile" (znate one komšinice kojima uvek možete da se obratite kad mama i tata nisu tu). To isto su radile i naše mame. Darivale su i dobijale poklone uglavnom od žena.

Moj tata je uvek bio raspoložen da finansira poklon, ali je izbor prepuštao nama-meni, sestri i mami. I danas tako radi, a još uvek mu nije prijatno da ga na ulici vide kako nosi cveće.

Iako su se promenili i ljudi, i vremena i vrednosti i država u kojoj živimo, 8. mart je nekako opstao. Drago mi je što konačno više govorimo o njegovom značaju, o ženama koje su se, u nezamislivo teškim vremenima, borile i osvajale slobodu i prava za sve nas.

Drago mi je i što se, za razliku od većine zemalja nastalih raspadom Jugoslavije, u Srbiji zadržao kakav-takav duh tog praznika.

Priznajem da sam u jednom periodu svog života i sama kritikovala pažnju koja se pridaje baš tom jednom danu. Govorila sam da su pokloni nepotrebno trošenje novca, a čestitke cinizam.

S godinama čovek, međutim, shvati da nema ništa loše u pažnji, poklonima i lepim željama pa čak i ako su ograničene na jedan dan u godini.

Neće cvet, nakit ili parfem izbrisati neravnopravnost, crnu statistiku porodičnog nasilja ili patrijarhalni pogled na svet, ali neće ni pogoršati stvari. Naprotiv, jedan lep dan može samo da nas sve zajedno učini boljim.

Zato muškarci, ne ustručavajte se. Ugledajte se na nas, slobodno kupujte i nosite cveće (nije to ništa strašno), iznenadite svoje važne žene nekim lepim gestom.

Za ravnopravnost ćemo se zajedno boriti svaki dan, a ovaj jedan možemo da budemo i u klasičnim ulogama – vi džentlmeni, a mi dame.