Artemis 2 – svet ponovo gleda u kosmos

Misija Artemis 2, tokom koje je četvoročlana posada obišla Mesec i bezbedno se vratila na Zemlju, označila je važan korak u obnovi ljudskih svemirskih istraživanja. Ipak, ovaj uspeh otvorio je niz pitanja o bezbednosti, tehnologiji i realnim rokovima za povratak čoveka na Mesec i odlazak na Mars.

„Ako se pogledaju tri cilja ove misije da se izvede bez žrtava, da eksperimenti uspeju i da se dobije podrška javnosti, svi su ostvareni“, kaže Bubnjević.

Jedan od najvažnijih rezultata misije jeste globalna pažnja koju je izazvala. I bez velikih promotivnih kampanja, interesovanje javnosti raslo je spontano, uključujući i Srbiju: „Kako su dani odmicali, nije bilo medija na planeti koji to nije pažljivo pratio“, kaže Bubnjević i dodaje: „To se potpuno spontano desilo.“

Ovaj efekat podseća na eru Apolo programa, kada su svemirska istraživanja inspirisala generacije. Danas se, kako ističe, ponovo otvara prostor za nove: „Sada imamo dovoljno motivacije za mlade širom sveta.“

Izazovi za Artemis:

1. Lunarni lender

Iako je Artemis 2 uspeo, naredne misije suočavaju se sa ozbiljnim izazovima. Najveći među njima je razvoj lunarnog lendera, letelice koja bi omogućila sletanje astronauta na Mesec.

„Ono što zapravo u ovom sistemu nedostaje jeste sonda koja će se spustiti na površinu i vrati nazad“, objašnjava Bubnjević.

Trenutno na tom zadatku rade privatne kompanije, ali njihovi sistemi još nisu spremni za operativnu upotrebu. Plan za Artemis 3 uključuje testiranje spajanja u orbiti, ali ostaje neizvesno da li će rokovi biti poštovani.

„To je ključni nedostajući deo sistema bez kog nema sletanja na Mesec“, objašnjava Bubnjević.

„Zaista je nezamislivo da sledeće godine imaju upotrebljiv lender.“

2. Povratak kroz atmosferu

Jedan od najrizičnijih delova misije i dalje ostaje povratak na Zemlju. Tokom ulaska u atmosferu, kapsula je izložena ekstremnim temperaturama.

„Videli smo dramatične scene sa 2.700 stepeni Celzijusa i gubitkom komunikacije. Toplotni štit ostaje problem“, kaže Bubnjević.

„To je očigledno slaba tačka celog programa. Povratak u atmosferu Zemlje je previše rizičan i dalje.“

3. Ljudske granice 

Artemis 2 doneo je i važne uvide o ljudskoj izdržljivosti u svemiru. Iako su astronauti pokazali visok nivo otpornosti, jasno je da ovakve misije nisu za svakoga.

„Evidentno je da svemir predstavlja barijeru na mnogo nivoa. Ovo su ljudi neverovatne psihofizičke spremnosti“, kaže Bubnjević.

Tim naučnika prati psihofizičke posledice ovog leta, što predstavlja veliku razliku u odnosu na misije Apolo, kada su ljudi, tada probni, borbeni piloti, slati u nepoznato bez mnogo promišljanja.

4. Laserska komunikacija

Misija je testirala i lasersku komunikaciju, novu generaciju prenosa podataka.

„Laserska komunikacija je potpuno novi način“, objašnjava Bubnjević i ističe: 

„Pokazalo se da je to mnogo bolje nego što se moglo očekivati.“

Ipak, sledi dalje usavršavanje kako bi komunikacija sa ljudima van Zemljine orbite tekla neometano.

Put ka Mesecu i Marsu

Artemis 2 predstavlja osnovu za sve buduće misije, uključujući izgradnju baze na Mesecu i potencijalni odlazak na Mars.

„Da nije bilo ove misije, sve bi ostalo naučna fantastika“, kaže Bubnjević.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka bio je prolazak iza tamne strane Meseca i snimci Zemlje iz daljine, koji podsećaju na čuvenu fotografiju „Plavi kliker“ iz 1972. godine.

Takve slike imaju snažan kulturni i simbolički značaj i podsećaju na krhkost i konačnost planete na kojoj živimo.

„To je nešto što ne može da se doživi sa Zemlje“, kaže Bubnjević. Posebno snažnu poruku nosi pogled na našu planetu: „Sve što postoji, svi ljudi, svi događaji, istorija, sve staje u tom jednom kadru“, zaključuje on.

Šta nas čeka u misijama Artemis 3 i 4, koliko su realni planovi za bazu na Mesecu i kakvi su rizici budućih svemirskih letova, pogledajte u celom razgovoru sa Slobodanom Bubnjevićem u podkastu Analogija. 

Transkript:

Ana: Ljudi su se vratili sa puta oko Meseca. Misija Artemis 2 je uspela. Šta smo saznali, osim da smo i dalje veoma nezaštićeni čim se malo udaljimo od Zemlje? Nastavljam razgovor sa Slobodanom Bubnjevićem. Prošli put smo pričali šta očekujemo od misije. Sada je završena – da li je uspela?

Bubnjević: Ako pogledamo tri ključna cilja misije – prvi, da se izvede bez žrtava, u potpunosti je ostvaren. Drugi, da se sprovedu brojni eksperimenti, takođe je uspešan. Nasa već izveštava o rezultatima. Treći cilj bio je da se obezbedi javna podrška za buduće misije. I upravo je taj aspekt možda najviše uspeo.

Kada smo ranije razgovarali, delovalo je da temu prate samo entuzijasti i uski krug medija. Međutim, kako je misija odmicala, posebno tokom prolaska iza takozvane tamne strane Meseca, praktično nije bilo medija koji to nije pažljivo pratio.

Dugo se govorilo da su ljudi koji danas vode Nasu zapravo „deca Apolo programa“. Oni su odrastali uz te misije. Sada se jasno vidi da je ova misija privukla novu generaciju. Imamo dovoljno motivacije da se svemirska istraživanja vrate u centar pažnje.

Ana: I ja sam se pitala da li ovu temu pratimo samo nas dvoje. Ispostavilo se da nije tako – veliki broj ljudi je slušao, komentarisao, postavljao pitanja. Dobro je znati da kao civilizacija nismo odustali od istraživanja – od Kolumba do danas.

Bubnjević: Posebno je zanimljivo što se sve desilo spontano. U Srbiji nije bilo organizovane kampanje, nije bilo koordinacije niti "watch party" događaja kao u svetu. Ipak, svi mediji su na neki način izveštavali.

Tvoj podkast je bio među prvima koji su otvorili ovu temu. Delovalo je da će tu i ostati, ali ispostavilo se da interesovanje raste. Uprkos svim kritikama – da li su svemirske misije potrebne i ko treba da ih sprovodi – pokazalo se da ljude zaista zanima svemir. Potreban je samo jedan ovakav događaj da se to ponovo otkrije.

Ana: Šta smo konkretno saznali? Šta se pokazalo kao problem ili rizik za Artemis 3?

Bubnjević: Prvo – kompleksnost misije. To je ogroman izazov i bilo je jasno i ranije, ali sada je potvrđeno u praksi. Sledeći korak deluje kao gotovo nepremostiva prepreka.

Plan je da Artemis 3 ne podrazumeva odmah sletanje ljudi, već testiranje povezivanja sa lenderom koji razvijaju privatne kompanije. Ta komponenta još nije spremna. Pitanje je da li je realno da se sve završi u predviđenom roku.

Razlika između misija je suštinska. Ovde imamo letelicu koja napušta Zemljinu gravitaciju uz pomoć SLS rakete, ulazi u putanju ka Mesecu i vraća se. Ali za sletanje je potreban poseban modul koji još ne postoji.

Ana: To ne bi trebalo da bude toliko teško. Već smo imali takvu tehnologiju.

Bubnjević: Posao je poveren privatnim kompanijama. U igri su kompanije Džefa Bezosa i Ilona Maska. Do nedavno se mislilo da će Spejs iks biti jedini, ali sada obe imaju šansu.

Trenutno stanje njihovih projekata pokazuje da je malo verovatno da će lender biti spreman već sledeće godine. Ipak, Nasa je uložila dodatna sredstva i angažovala svoje inženjere da ubrza proces. Plan je da se u Artemisu 3 testira spajanje u orbiti. Nije nemoguće, ali je izazov ogroman.

Ana: Da li je komunikacija i dalje problem?

Bubnjević: Prvi put je testiran laserski sistem komunikacije. Umesto klasičnih radio-talasa, koristi se laserski snop, slično optičkim kablovima. Pokazalo se da radi bolje nego što se očekivalo.

Imali smo praktično uživo prenos tokom misije. Ta tehnologija će se dalje unapređivati, ali nije kritična slabost.

Najveći rizik je bio toplotni štit prilikom povratka. Pri ulasku u atmosferu oslobađa se ogromna energija. U Artemisu 1 testirana je tehnika „odskakanja“ od atmosfere, ali je dovela do oštećenja štita.

Zato je u Artemisu 2 primenjeno klasično rešenje – direktan ulazak pod oštrim uglom, kao u Apolo misijama. Temperature su dostigle oko 2.700 stepeni Celzijusa, uz gubitak komunikacije. To je najrizičniji trenutak misije.

Štit je izdržao, ali to ne znači da je problem trajno rešen.

Ana: Pominjalo se i da su astronauti psihički teže podneli misiju nego što se očekivalo. Zašto?

Bubnjević: Ova misija je bila prepuna biomedicinskih i psiholoških eksperimenata. U Apolo programu to nije bio slučaj – astronauti su poslati i vraćeni uz minimum praćenja.

Sada se meri sve – od fizioloških reakcija do psihičkog stanja. Ispostavlja se da je boravak u dubokom svemiru mnogo zahtevniji nego što se ranije mislilo.

Ana: Potpuno neverovatno.

Bubnjević: Ali se tada nije ni razmatralo da li oni mogu da izdrže. To su bili borbeni piloti.

Ana: Treba da si srećan što smo te pustili.

Bubnjević: Tretirani su kao potrošna roba. To je, nažalost, činjenica. Test-piloti su tako doživljavani i zato su birani. Odluka u Merkjuri programu bila je da se koriste upravo test-piloti, jer su spremni na ekstremne izazove. Nije se polazilo od toga da su fizički najizdržljiviji, već da su psihološki spremni na rizik.

I danas je slično – i u Artemisu 2 su bila dva probna pilota. Ali sada se sve mnogo detaljnije prati. Rađene su ozbiljne analize njihovog stanja. To je neophodno da bismo razumeli šta nas čeka u dužim misijama.

Ana: Šta smo saznali o njima?

Bubnjević: Čovek može da izdrži više nego što očekujemo. Ali to nije jednostavno. Prelazak iz mikrogravitacije na Zemlju je veliki šok za organizam. Ipak, astronauti su se oporavili u relativno kratkom roku.

Procedura nakon sletanja je složena i duga. Nasa je propisala da mora da prođu dva sata od trenutka kada kapsula dodirne okean do medicinskog pregleda. Američka mornarica je izvlačenje izvela za sat i pedeset devet minuta. To je bilo impresivno, ali ostaje pitanje da li je toliko vreme zaista neophodno ili će se u budućnosti skratiti.

Ana: Da li je njihovo psihičko stanje na kraju razlog za brigu?

Bubnjević: Naprotiv, ohrabrujuće je. Ali treba imati u vidu da su to ljudi posebnog kova. Nije realno očekivati da će svako moći da putuje u svemir.

Svemir je barijera na više nivoa. Ovo su ljudi sa izuzetnim biografijama, vrhunskom fizičkom i psihičkom spremnošću. Za njih misije nisu životno ugrožavajuće, što znači da možemo očekivati i duže letove u budućnosti – uključujući i put na Mars.

Ana: Pominje se da je radijacija veliki problem. Ova misija je trajala deset dana, ali duže izlaganje može ozbiljno da ugrozi zdravlje.

Bubnjević: Letelice su projektovane tako da pruže značajnu zaštitu. Ovakve misije služe da se tačno izmeri koliki su rizici. Kapsula je bila puna senzora koji su pratili sve parametre.

Jedan zanimljiv događaj desio se pred samo lansiranje – 24 sata ranije došlo je do solarne oluje. To nije ugrozilo samu misiju, ali je otvorilo pitanje bezbednosti astronauta.

Kada dođe do pojačane aktivnosti Sunca, velike količine naelektrisanih čestica napuštaju njegovu površinu i kreću se kroz Sunčev sistem. Na Zemlji to vidimo kao polarnu svetlost, jer nas štiti magnetno polje. U svemiru te zaštite nema.

Zato su neophodni zaštitni sistemi u letelicama. To nije nov problem – brojne sonde su se već suočavale sa tim. Ali sada prvi put imamo detaljne podatke o tome kako takvi uslovi utiču na ljude.

Ova misija je donela veliki broj medicinskih rezultata. Praćene su reakcije organizma, uzimani su uzorci i prikupljeni podaci koji će biti ključni za buduće, mnogo duže letove.

Na posebnim punktovima je mereno izlaganje da bi se videli efekti zaštite. Još ne postoji konačno rešenje za novo svemirsko odelo u kom će astronauti hodati po Mesecu. Postoje predlozi, ali ne i usvojeno finalno rešenje. Zato su biomedicinski eksperimenti ključni da se taj proces završi.

Kada se sve sagleda, gotovo sva merenja i naučni rad tokom misije usmereni su na jedan cilj – da bolje razumemo kako da izvedemo naredne svemirske misije.

Ana: Šta ti je najkritičnija tačka kada sve uzmeš u obzir?

Bubnjević: Na dva nivoa. Prvi je sam povratak na Zemlju. To je bez sumnje najkritičniji deo misije.

Postojao je realan rizik da dođe do katastrofe. U tom slučaju bi stradali astronauti, što je tragedija sama po sebi, ali bi to bio i težak udarac za sva svemirska istraživanja, ne samo u Americi nego globalno.

Danas više ne postoji kontekst Hladnog rata, gde je svemirski program imao jasnu političku ulogu. Sada je to dugoročan proces koji zavisi od podrške javnosti i odluka vlada. A rezultati se vide tek nakon dvadeset ili trideset godina, što političarima nije prioritet.

Ana: Nisu tako dalekovidi.

Bubnjević: Njihovi mandati traju kratko i nemaju podsticaj da ulažu u dugoročne projekte. Zato takvi programi često čekaju, osim ako ne postoji neka velika spoljna pretnja kao u vreme Hladnog rata.

Uz sve tehničke izazove, svaki neuspeh misije vraća čitav program unazad. Ipak, najvažnije je da se sačuvaju životi ljudi. Zato je povratak kroz atmosferu i dalje, po mom mišljenju, previše rizičan.

Ana: Dakle, povratak je slaba tačka.

Bubnjević: Jeste. To je nešto što će Nasa sigurno unapređivati. I ne samo Nasa, već svi koji budu slali ljude na dalja putovanja.

Drugi faktor rizika je javno mnjenje. Posle uspeha misije potvrđeni su planovi za Artemis 3 i 4, najavljene su baze na Mesecu i redovni letovi. Ali istovremeno je smanjen budžet za nauku u Nasi za oko pet milijardi dolara.

To pokazuje koliko je ceo program nestabilan. Zavisi od podrške javnosti i političkih odluka. A mi živimo u vremenu u kom je nauka generalno pod pritiskom. To se ne tiče samo jedne zemlje – posledice se osećaju svuda.

Ana: Da li smo sada bliži bazama na Mesecu i ideji da sa Meseca idemo na Mars? Da li nas je ova misija približila tome ili nam je samo pokazala koliko je sve to teško i daleko?

Bubnjević: Odgovor je nedvosmisleno – da. Ali to mora da se gleda unazad. Da nije bilo ove misije, sve bi ostalo na nivou naučne fantastike. Sada to više nije slučaj.

Ne može se govoriti o bilo kakvom daljem svemirskom programu sa ljudskom posadom ako se ne uradi ovaj korak – da se ljudi pošalju do Meseca i bezbedno vrate. To je osnova svega što sledi.

U tom kontekstu, najava Nase da odustaje od projekta Gejtvej, odnosno orbitalne stanice oko Meseca, u korist izgradnje baze na površini, poklapa se sa ovom misijom. Deluje izvesno da će se u tom pravcu ići.

Da li će biti poštovan ambiciozan rok – to je veliko pitanje. Zavisi od više faktora, pre svega od toga da li će privatne kompanije završiti svoj deo posla.

Ipak, prilično je izvesno da ćemo u narednim godinama gledati postepenu izgradnju baze na Mesecu. U međuvremenu, objavljen je veliki broj naučnih radova o prisustvu vode na Mesecu – ne samo na polovima, već i u kraterima. Ta paralelna naučna istraživanja pripremaju teren za trajnije prisustvo čoveka.

Realno je očekivati da u narednih deset godina vidimo početke izgradnje baze.

Ana: Da li će to biti američka baza?

Bubnjević: Po svemu sudeći – da. Ali to ne znači da druge zemlje neće pokušati da naprave svoje.

Ana: Da li je iko blizu Amerikancima kada je reč o svemirskom programu i povratku na Mesec?

Bubnjević: Zavisi gde postavite to pitanje. Ako pitate u Americi, često ćete čuti da su Kinezi najbliži konkurenti.

Njihov program je postavljen i politički tako da ima jasan cilj – da se što pre stigne do baze na Mesecu. To stvara utisak trke.

Ana: Da li su Kinezi postavili cilj da stignu pre Amerikanaca, ili su Amerikanci ubrzali zbog Kine?

Bubnjević: Iskreno da vam kažem, ko god tvrdi da zna šta tačno nameravaju Kinezi, u najboljem slučaju nagađa. Kineski program je potpuno drugačije strukturiran. On nema javno dostupan plan šta će se i kada raditi.

Može da se uoči logika tog programa, vrlo jasna i nedvosmislena, ali teško je sa sigurnošću reći šta je sledeći korak. Ono što je izvesno jeste da i oni planiraju slanje ljudske posade na Mesec.

U tom smislu, i Amerikanci žure da njihova posada stigne prva.

Ta trka deluje kao politički proces, ali za ljubitelje svemira to je dobra vest. Kada postoji trka, to znači da postoji veće ulaganje, više interesovanja i više znanja koje se akumulira.

Kada to nije sukob poput onog u Hladnom ratu, iskustva sa obe strane mogu da se koriste uzajamno. U tom smislu, trka ne mora da bude negativna stvar.

Posebno za nas koji posmatramo iz zemlje koja teško učestvuje u takvim programima.

Ana: Jesu li Rusi odustali od svemirske trke?

Bubnjević: Nisu odustali, ali su još pre više od pedeset godina procenili da su misije ka Mesecu previše skupe za njihove finansijske mogućnosti.

Još u Hladnom ratu odustali su od slanja ljudi na Mesec. Umesto toga su se fokusirali na druge projekte.

Iako su bili lideri u prvoj fazi svemirske trke, kasnije su razvijali stanicu Mir i dali veliki doprinos Međunarodnoj svemirskoj stanici.

Međunarodna svemirska stanica je već dugo u fazi završetka misije. Očekuje se da bude napuštena u narednim godinama, osim ako se ne produži njen rad.

Jedan od razloga je i plan da se razvija nova, veća stanica, što bi moglo da utiče na njen dalji status.

Ana: Šta ćemo mi imati od Artemisa 2? Ako je Apolo doneo materijale koji se i danas koriste, da li nešto slično možemo da očekujemo sada, recimo u telekomunikacijama?

Bubnjević: Ako ne bude daljeg svemirskog programa, korist će biti ograničena. Ali ako program nastavi da se razvija, onda je to jedna cigla u izgradnji budućih tehnologija.

Ne zna se unapred koje tehnologije će završiti na tržištu. One nastaju kao rezultat velikih sistema, ulaganja i okupljanja stručnjaka oko složenih zadataka.

Ana: Hoćemo li imati laserski telefon?

Bubnjević: U određenom smislu već koristimo takve tehnologije. Optoelektronski sistemi već koriste lasere.

Nije to potpuno novo, ali veliki svemirski programi ubrzavaju razvoj tehnologija.

Samo je nemoguće unapred znati šta će se konkretno pojaviti. To je uvek neizvesnost naučnog razvoja.

Ana: I za to još treba da čekamo?

Bubnjević: Da. Tehnologije uvek dolaze kasnije, ali neizbežno dolaze.

Ana: I za kraj, da li je ova misija opravdala tvoja očekivanja? Da li si uživao prateći astronaute na putu oko Meseca?

Bubnjević: Moram da priznam da sam se iznenadio sopstvenom reakcijom. U nekim trenucima sam bio iskreno oduševljen.

Čovek obično misli da je već navikao na takve stvari, ali ipak nije tako. Mnogi ljudi su bili duboko pogođeni pojedinim trenucima, i to nije neobično. Najviše me je fascinirao trenutak kada su prešli na takozvanu „tamnu stranu Meseca“.

To je jedino mesto u vezi sa Mesecom koje se ne može direktno posmatrati sa Zemlje. 

Tada smo, tokom prenosa, videli i potpuno pomračenje Sunca nakon najudaljenije tačke orbite.

Sve je to bilo poznato nauci, ali doživeti to u realnom vremenu je nešto sasvim drugo.
I sami astronauti su bili veoma uzbuđeni i to su prenosili nazad na Zemlju.

Mesec će, nema nikakve sumnje, biti jedna velika zemljina opservatorija, jer na njegovoj površini već postoje teleskopi koji su instalirani. Pogled na svemir odatle pruža mnoge mogućnosti za dalja istraživanja, a ono što su astronauti videli bilo je zaista fascinantno.

Uvek se sećam trenutka kada sam bio mlađi i kada sam prvi put kroz teleskop posmatrao Saturn. Tada se pojavio kometa i pomislio sam — „ali on stvarno postoji“. Postoji planeta sa prstenom.

Ono što smo sada videli, iako nije nešto novo u smislu da su astronauti već bili na sličnim mestima, jeste doživljaj koji mnogima na Zemlji izaziva reakciju: „Pa ovo je stvarno… svet može ovako da se posmatra.“

Ana: Ali lepe su i fotografije i snimci koje smo imali priliku da vidimo. Zaista jesu. Zaista su za istoriju.

Bubnjević: Da. Postoji ponovljena fotografija „plavog klikera“ iz Apolo 17 misije iz 1972. godine, sa udaljenosti od oko sedamdeset hiljada kilometara. Mesec je udaljen oko četiristo hiljada kilometara, ali sa te distance Zemlja staje cela u kadar.

Kada ste na Međunarodnoj svemirskoj stanici u niskoj orbiti, vidite samo deo Zemlje jer ona ispunjava ceo horizont. Ali kada se odmaknete dovoljno daleko, dobijate celinu – kao kada fotografišete čoveka pa se udaljite da bi stao ceo u kadar.

Tada je nastala fotografija poznata kao „plavi kliker“, koja je imala ogroman uticaj na kulturu. Svi je znamo, ali ona se koristila u emisijama, knjigama, albumima i svuda gde je trebalo prikazati Zemlju.

Ana: Ekolozi su je koristili.

Bubnjević: Svi su je koristili, jer ona pokazuje kako izgleda naš svet, ali i njegovu konačnost. Dejvid Atenboro je posebno isticao tu ideju – da je Zemlja zatvoren sistem o kom moramo da brinemo.

Sada je veoma simbolično što je Rid Vajzman, komandant misije, napravio novu fotografiju Zemlje sa iste udaljenosti kao u Apolo 17. To nam daje jasnu sliku našeg sveta.

Sve što postoji – svi ljudi, svi koji su živeli, koji žive i koji će živeti, svi problemi, radosti, ljubavi staje u jedan kadar. I to je samo po sebi fascinantno.

Ana: Hvala ti što si bio gost Analogije i što tako oduševljeno pričaš o ovoj temi.

Bubnjević: Nema na čemu.

Ana: Hvala i vama što pratite Analogiju. Ako je još niste zapratili – krajnje je vreme da nas podržite.