Transformacija moći - akademski bestseler koji zagovara militarizaciju EU, ukidanje veta i pripremu za rat bez Amerike – uz Nemačku kao vođu

Ako ostane bez formalizovanog upravljačkog centra, Evropska unija će se raspasti, kaže nemački politički autor Herfrid Minkler/Herfried Münkler u svojoj poslednjoj knjizi „Umbruch der Macht“/„Transformacija moći“ (april 2025, Rowohlt, Berlin).

Neko mora da vodi, „a ko drugi nego Nemačka“, koja već čini geografski, vojni i ekonomski centar Evrope.

Nemce treba naterati da zavole rat. Nova EU hijerarhija bi bila organizovana oko geostrateških i vojnih pitanja, ne oko individualnih sloboda i demokratije.

Knjiga je visoko manipulativno štivo, koje konsekventno izjednačava NATO i EU. Srbije nema u knjizi, osim kao „prostora sa koga se povuklo Osmansko carstvo“. Rusija je večni neprijatelj.

Najpre o razlozima zašto je za recenziju na stranama RTS-ovih izdanja izabrana upravo ova knjiga kripto-revizionizma i naivnih eufemizama. Pod broj jedan, zato što njen autor ne dolazi iz nekog zabrana smešne nauke, već, i pored kritika tu i tamo za „Kriegstreiberei“ (potstrekivanje rata, warmongering) uživa poziciju ugleda i poštovanja u akademskoj zajednici.

Minklerova uža specijalnost su istorija rata, rizik, bezbednost i nemačka volja za moć. Plodan je autor. Sva njegova dela se referišu na rano novo doba (otprilike 1400–1800) kao ključni formativni period za današnja politička zbivanja. Kod Minklera, prošlost je sadašnjost, u delatnom smislu.

Drugi razlog je politička afilijacija Erfrida Minklera. On je od mladih dana socijaldemokrata, pa se i sa te strane može pozivati na tradiciju prosperiteta i mira partije Vili Branta. Da su od 1999. evropske socijaldemokrate više nego upitne kao mirotvorci, to promiče levo-orijentisanom delu elektorata.

Treći razlog je Minklerov državotvorni status. On je jedan od eksperata koji su sarađivali na državnom projektu „Review 2014 – kakva spoljna politika treba Nemačkoj“. Od poznatijih internacionalnih imena tu su bili Džon Miršhajmer/John Mearsheimer, Luiz Arbur/Louise Arbour, Lorens Fridman/Laurence Freedman, Timoti Garton Eš/Timoty Garton Ash. Ruski teoretičar Dmitri Trenin takođe, što bi danas bilo nezamislivo.

Minkler nije bio jedini savetodavac, ali kad se uzme u obzir dalji razvoj nemačke opšte politike, njegovi argumenti su prevladali. Glavni — da Nemačka u spoljnoj politici treba da se rukovodi svojim državnim interesima, ne demokratskim vrednostima — obrazlaže se na skoro četristo strana u „Transformaciji moći“.

Recenzija knjige, uz prevod ključnog poglavlja, nude se na uvid gledaocima i čitaocima RTS-a.

„Evropskoj uniji fale strateške glave“

Knjiga je struktuisana kroz dugi uvod i pet poglavlja. Puna je redundantnih pasaža, no to dolazi iz Minklerove biografije – ako si vodeći stručnjak za Renesansu, moraš krenuti od Renesanse. No Renesansa nije problem, samo njena zloupotreba za definisanje trajnog ratnog i kao-ratnog stanja sa Rusijom. Uz američku pomoć, ili bez nje.

Kako je knjiga objavljena pet meseci posle Trampove pobede na izborima, Minkler više puta spominje da će EU verovatno morati da bude neprijatelj s Rusijom bez Amerikanaca.

Uvod je bitan jer postavlja raspon argumentacije: EU ne valja, takva kakva jeste. Guši je sistem veta, koji treba zameniti većinskim principom. Uniji je potreban vođa. To može biti samo Nemačka, uvek spreman „servant leader“ zajedničkog evropskog dobra. Najveća prepreka su sami Nemci, jer to ne žele. Zato Nemce treba izvesti iz komforne nacionalne zone i uvesti ih u geopolitiku velikih uloga i rizika.

Kako? Pa treba ih uveravati, voditi, retorički obrađivati iz samog centra državotvornog diskursa, dok ne uvide da su sudbinski određeni za hegemona.

Ni to nije problem knjige. U nekom relaksiranijem vremenu čitalo bi se kao ekskurs o nemačkoj aroganciji između kolektivnih mentaliteta i humoreske. Da, Nemci su kroz istoriju bili toliko dobri u mnogo stvari, često bolji od drugih, što nije sporno. Nemci da, ali ne Nemačka, što i sam autor priznaje kad govori da su se Nemci „od loše države sakrivali u kulturu“.

Problem je što je čitav zaplet knjige formiran oko premise da je Rusija neprijatelj zauvek. Kako se došlo do te premise kojoj se dodeljuje karakter aksioma, odatle potiče nemir Minklerovog dela.

Svi nemački građani „..koji prihvataju mir diktiran od Putina biće odgovorni za dalje ratove koje će Rusija početi na istoku Evrope“ (s.22). Taj pasus govori eksplicitno o EU i Rusiji.

Kad je to dakle bio prethodni rat EU i Rusije? Ili se možda u frojdijanskom lapsusu misli na dva svetska rata i Napoleonova osvajanja?

U svakom slučaju, ono što autor već u uvodu direktno poručuje Nemcima je – vi koji ste za mir, bićete odgovorni za novi rat.

Evropska unija u mukama rešava jednu stratešku dilemu – da li je ona deo Zapadne Evrope ili globalnog Zapada? Transatlantskog Zapada ili evropskog Zapada?

Minkler: „Ostati deo Zapada znači ili u jednoj vrednosno orijentisanoj, ali usamljenoj Evropi proizvesti stratešku autonomiju; ili naprotiv evropske napore za odbranu globalnog Zapada ubrzati tako da postanu relevantni i za indopacifički prostor.“ (s. 32)

U prvom slučaju EU se transformiše u vojnu krajinu. U drugom se bukvalno kaže da će se EU iz kontinentalnog rata Rusije i Ukrajine izvući tako da se pripremi za globalni rat. Minklerovo ratno veselje se teško podnosi.

Prvo poglavlje: Zamke savremene demokratije

Zašto postoji impresija da savremena demokratija ne funkcioniše?

U tu svrhu Minkler citira nemačkog filozofa prava i bivšeg sudiju Vrhovnog suda u Karlsrueu, Ernsta-Volfganga Bekenferdea (Böckenförde, 1930–2019). Njegova čuvena teza je da demokratija „počiva na preduslovima kojima sama ne raspolaže“.

Bekenferde misli na strukturalnu grešku demokratije: Ljudi uvek prvo misle na sebe i svoje najbliže, tek onda na zajednicu. Demokratija kao sistem vladavine okreće tu antropološku situaciju naopako, kad traži da se vladar / vladajući sloj / građanin prvo brine o opštem dobru, pa onda o sebi i familiji. Delatne demokratije to rešavaju tako što u bazu ugrađuju moral pozajmljen iz hrišćanske religije.

Zaključak: Demokratije nemaju svoj moral, one žive od donetog morala.

Ali činjenicu da je za demokratiju potrebno skoro religiozno odricanje od najgrubljeg egoizma, da su neophodni volja, pristanak i svestan rad svih, Minkler u nastavku opet pretvara u misioniranje za obračun s Rusijom. Njegova interpretacija demokratskog postulata: Zato što smo (Nemačka, EU) dobri, moralni i brinemo se o opštem dobru – zato moramo biti spremni za neminovni rat s Rusijom.

Minkler: „Poslednjih godina se autoritarni režimi mešaju u unutrašnje stvari zapadnih demokratija, posebno Rusija i Putin. (...) Na prvi pogled reklo bi se – i mi smo se njima mešali, a isto se istim vraća (...). Tu međutim postoji jedna fundamentalna razlika – mi smo to radili otvoreno, dok se oni nama mešaju tajno.“ (str. 86)

Drugo poglavlje: Granice Evrope kao geopolitički izazov

U tom delu Minkler definiše četiri stava problematičnog odnosa prema realnosti (s.119–125).

Prva manipulacija: Istočna granica Evrope je od 2014. određena političkim okretanjem Rusije od Evrope. Bliže istini bi bilo da je Rusija od 2000, ili još od bombardovanja Srbije 1999, u fazama isterivana iz Evrope. Ona se nije okretala, nju su okrenuli.

Druga manipulacija: Nisu Rusi hteli da drže EU i NATO van svojih granica, nego su hteli kontrolu nad Azovskim i Crnim morem. Pre će biti obrnuto – da su Rusi hteli da drže NATO van svojih granica, ali su jednog trenutka shvatili da to ne mogu bez kontrole nad Crnim morem. Da bi Rusi tehnički krenuli u rat i bez NATO proširenja, to je klimava teza.

Treća manipulacija: Do rata je došlo posle urušavanja predstave da Belorusija i Ukrajina mogu biti neutralna pufer-zona između EU i Rusije. Kako neutralna, kad je sve počelo jer je Ukrajini od 2008. direktno obećavano članstvo u NATO-u? Ko je verovao u ukrajinski neutralni pufer – Rusija ili EU? Kome se slomio svet, kad je shvatio da je to nemoguće?

Četvrta manipulacija: EU i NATO su jedno isto. Minkler dosledno poistovećuje EU i NATO, te proširenje te dve organizacije vodi kao sinonime. Za Ruse su međutim akutni problem bile samo granice s NATO-om. Granice sa Unijom Moskva nikada nije tretirala kao casus belli. Minkler stalno spaja EU i NATO, dok od čiste frekvencije NATO ne izgubi status samostalne varijable.

Peta manipulacija: Putin će napasti Tursku. Neizvesno je „koliko će potrajati muško prijateljstvo između Putina i Erdogana“, kaže Minkler. „Stoga ne treba gledati samo na Baltik kao mesto Putinovog sledećeg napada, što je sada slučaj, već u oku zadržati prostore Crnog mora i Bliskog istoka. (...) Sledeći projekat Kremlja je kontrola nad Turskom.“ (s.132)

Minkler koristi „Botmässigkeit“, nemačku reč za jurisdikciju, pravnu kontrolu, ali dovoljno otvorenu da implicitno pokriva i porobljavanje, osvajanje Turske. Neverovatno s kakvom lakoćom se insinuira da Rusija tako nešto uopšte može, čak i kad bi htela.

Da bi Nemačka kao „leader from behind“/„servant leader“ izašla na kraj s gornjim izazovima, „treba pripremiti većinu stanovništva da odustane od nekih elemenata države blagostanja, kako bi se namakla novčana sredstva neophodna za transformaciju Nemačke u Centralnu EU silu“ (s.154).

Nemce treba uveriti da su srećniji kad su siromašniji. Minkler ne skriva da je njegova knjiga deo takve diskurzivne kampanje.

Treće poglavlje: Teodiceja nemačkih ratova

U tom delu se naveliko skicira ideologija sredine. Nemci su sve ratove počinjali iz paranoje okruženja, kaže Minkler. Samo po sebi se razume da Rusi nemaju pravo na tu vrstu paranoje.

Minkler piše istoriografiju želja i retoričkih odbrana. Sažeta argumentacija sa strane 195: Kao zemlja u geografskom centru Evrope, Nemačka se oduvek bavila idejom preventivnog rata. Ta nacionalna direktiva se u dvadesetom veku razvila u političku paniku, „što se pokazalo u neveštom i nesrećnom delovanju carske vlasti i Generalštaba jula i avgusta 1914. Dovoljna je bila samo predstava da se zemlja nalazi u okruženju, pa da se krene.“ Sledi vrhunski primer ratnog eufemizma: „Nemačka politika je kroz nepažnju i nespretnost uspela da se dva puta dovede u tu poziciju.“

Ima i pravih bisera, kao pasus sa strane 217, gde spominje kako su nemačke snage spalile biblioteku u belgijskom Levenu, prvi put u Prvom, onda opet u Drugom svetskom ratu.

Nemačka logika je 1914. počivala na tempu koji se mogao održati „samo ako porobljene zemlje ne bi pružale otpor“ (sic!). To je važilo za Luksemburg, ali ne za Belgiju, „i s tim u vezi je tamo došlo do nemačkog nasilja protiv domaćih, koji su navodno pucali iz zasede po nemačkoj vojsci. To su mogli biti i civili koji uopšte nisu pucali, ali su svejedno bili ubijani na licu mesta.“ U takvom haosu je, kaže Minkler, došlo do uništavanja belgijskih kulturnih dobara, kao biblioteke u Levenu, što je kasnije od Antante (Ujedinjeno Kraljevstvo + Francuska + Rusija) „propagandistički korišćeno kao primer neke nemačke svireposti“.

Usput, belgijska „propaganda“ je tada čak smislila frazu „ici finit la cultura allemande“ (ovde završava nemačka kultura), što je, s obzirom da su im u Levenu samo u Prvom ratu Nemci spalili 300.000 knjiga, 1.000 srednjovekovnih rukopisa i 800 inkunabula, stvarno bilo preterano...

Drugi svetski rat je, kaže Minkler, „bio novi pokušaj Nemaca da iz sredine kontinenta osvoje hegemoniju nad Evropom.“ (s.221)

Sada bi bio treći, pod bitno drugačijim uslovima. Nemci su gubili ratove u dvadesetom veku „jer nisu mogli da se dogovore ko im je najveći neprijatelj — Francuska i Velika Britanija na zapadu, ili Rusija na istoku?“. Sudeći po knjizi čiji je autor imao savetodavnu ulogu u nemačkoj spoljnoj politici, dilema je rešena.

Četvrto poglavlje: Budućnost Zapada

Taj deo je koncepiran kao duplo samo-ovlašćenje: Evropskoj uniji da bude oštra sa svojim desnim populistima (jer neće rat s Rusijom), Nemačkoj da formalno preuzme kontrolu nad EU (da bi je spasila).

To su dugi pasusi u kojima se meandrira po politici vrednosti, da bi se zaključilo da smo „mi“, EU=Nemačka i Nemačka=EU, bolji od drugih i zato „nama“ pripada pravo da same sebe ovlastimo kad druge kažnjavamo i ucenjujemo.

Taj deo o „hegemonu EU“ je jedini gde se spominje Srbija, i to samo u vezi s Aleksandrom Duginom, kao jedna od tri evropske zemlje, pored Slovačke i Mađarske, koje spadaju u „rusku sferu“ (s.276).

Peto poglavlje: Nemačka, EU šef za nepredviđeno

Nemačka je 1945. ratovanje trampila za bogaćenje.

To je opšte mesto popularne kulture. Nemačka se bogatila iz frustracije, govorio je Fasbinder. Za ilustraciju — pogledati njegov film „Brak Marije Braun“. Miteran je D-marku zvao „nemačka atomska bomba“. Minklerova korelacija je slična: „Nemačko ekonomsko čudo je bilo kompenzacija za opreznu spoljnu politiku.“ (s.306)

Minkler: „Problem koji EU ima sa nemačkom politikom su nemačka uzdržljivost i sporost u donošenju odluka, koje uvek kasne, posebno onda kada se Unija susreće sa spoljnim neprijateljima“ (s.310). Nemačka jednostavno neće u rat, ne da rat „onima koji imaju problema s njenim oklevanjem“, što je autorov eufemizam za Baltik, Poljsku i sve više Skandinavce. I da EU poslednjih godina nije uzela razvojnu trasu ka vojnom savezu, „to ne bi bio nikakav problem“.

Ukratko, da je EU samo želela da ostane bogata i uspešna, rat sa Rusijom nije bio neophodan. Kako sada međutim u članstvu postoji želja da se stvari s Rusijom reše jednom zauvek, od lidera Unije se očekuju druge kompetencije – da bude brz, ratoboran, brutalan, spreman da disciplinuje kolebljivce u vlastitim redovima.

Nemačka je spora, treba je ubrzati, počevši od reorganizacije nemačkog Ustavnog suda. Minkler se pri tome poziva na teoriju podele vlasti Džona Loka, ne na onu od Monteskjea. Klasični Monteskje je podela na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast — zakonodavna je gazda, izvršna je delatna, sudska je nezavisna. Za razliku od Monteskjea, Lok je uveo „prerogativ“, to jest vlast koja se bavi pitanjima rata i mira i koja leži u rukama izvršne moći, ali shvaćene personalno — kao kralj, car ili predsednik. „Onaj ko poseduje prerogativnu moć je čuvar javnog dobra i zajedničkog interesa tamo gde zakonodavac nije bio u stanju da predvidi situaciju“ (s.334).

Šta Minkler kao novi nemački Karl Šmit tu konkretno kaže? Konkretno, kaže da „Karlsrue“, kako Nemci skraćeno zovu svoj Ustavni sud, treba da izađe iz Monteskjea i uđe u Loka. Da ne okleva i razvlači, već opremi nemačke kancelare blanko izvršnim ovlašćenjima, da reaguju brzo u skladu sa željama istočnog krila EU – a ono će se sa svoje strane već pobrinuti da odnosi s Rusijom zadrže karakteristike nepredvidive situacije.

Minkler: „Zemlja koja hoće da vodi, ne sme stalno da drži nogu na kočnici.“ Ili: „Ko vodi, ne sme da ima opsesiju pravilima i zakonima“ (s.378).

Velika Britanija, outsourcing–šef Evropske unije

Za čitalačku probu je izabran članak o konkretnom pretvaranju EU u čvrstu hijerarhijsku strukturu vojnog tipa, skiciranu na stranama 345–350.

Minklerovo nasilje nad izvorno mirovnim karakterom ujedinjene Evrope se krije u jeziku. Knjiga "Transformacija moći" je po unutrašnjoj strukturi transformacija jezika i termina. Zato samo nekoliko sugestija za čitanje:

– Gde god autor spominje EU, misli na izvornu mirovnu ideju; gde god spominje „EU projekat“ — misli na militarizovanu Evropu u dugoročnom geostrateškom obračunu sa Rusijom.

– Gde god se spominju „moćni“/Mächte unutar EU, ne misli se na ekonomski i društveni prosperitet, već isključivo na vojnu snagu, tenkove i rakete. „Moćni“ u Uniji i „moći“ Unije su vojne, naoružane i spremne na sve. Nešto kasnije (s.379) Minkler obrazlaže da se Nemci moraju tako preodgojiti „da prihvate državne zahvate u životne planove i živote građana“. Da se Vlasi ne dosete, autor pri tome koristi termin Lebenszeit, što je još jedna lepa nemačka reč koja može da znači i individualan životni plan, ali i dužinu životnog veka.

– Razlika između EU „članica“ i „država“ je kod Minklera ideološka. Kad misli na bivšu EU mira, ona je sastavljena od „članica“; kad misli na novu militarizovanu, od „država“.

– Razlika između „članica“ i „država“ omogućava Minklerov završni mađioničarski akt — da u Upravljački odbor nove EU stavi Veliku Britaniju. Ona nije članica, ali jeste uticajna moćna država u Evropi, te po toj osnovi može da bude šef Unije i povede je u rat s Rusijom, a da sutra ne bude odgovorna za takav potez jer — nije članica asocijacije koju vodi. Autor niti jednom rečju ne pokazuje da je svestan tog logičkog salta — da je u Unijin „odbor za hegemoniju“ stavio državu koja nije u Uniji.