Imanuel Kant i krstareće rakete

Komentari kojima štampa nemačkog govornog područja prati ratne dileme američke administracije jesu jedinstveni: ne samo da je u sirijskoj jami, u kojoj trenutno sedi 44. predsednik SAD Barak Obama, hladno i mračno, nego ju je on poslednjih godinu dana vlastitim rukama kopao ne bi li se zaglibio što dublje.

Na pitanje zašto Amerikanci sami sebi čine ono što im niko drugi na svetu ovog trenutka ne bi mogao učiniti, sve da i hoće, odnosno zašto službena Amerika mazohistički upada iz jedne bezizlazne spoljnopolitičke situacije u drugu gotovo istovetnu situaciju, evropski izvori ne daju zadovoljavajuće odgovore.

Oni se mogu dobiti samo ako se pogled usmeri preko Atlantika, gde se upravo formira poslednji stadijum autohtone američke ideologije transformacijskog intervencionizma. Prema njemu vojna sila, ilegalna i unilateralna ako ne ide drugačije, isporučena sa uzvišene moralne osmatračnice, automatski pretvara svet u bolje mesto.

Priča o tome kako se američki neokonzervativizam (projekat republikanaca) našao združen sa humanitarnim intervencionizmom (projekat demokrata), da bi zadnjih petnaestak godina eksplodirao u imperijalnom sindromu oružane produkcije "boljeg sveta", vrlo je kompleksna.

Za ovu priliku pojednostavićemo je utoliko da kao liniju sinteze koristimo ličnost i delo Samante Pauer. Ona je nekada bila novinar-izveštač iz Bosne, proslavljena je autorka bestselera "A Problem from Hell: America and the Age of Genocide"(2002, Pulitzer 2003), nešto kasnije Obamina savetnica za nacionalnu bezbedbednost, a od pre dva meseca ona je ambasadorka SAD u Ujedinjenim nacijama.

Još pojednostavljenije: Barak Obama ide u rat zato što mu Samanta Pauer govori da je rat dobra i moralna stvar, da Amerika ima ne samo pravo - to je "pravo" naime imala i pre - već sada i obavezu da silom transformiše loše sisteme u dobre.

S druge strane, i Samantu Pauer neko gura u rat - u konkretnom slučaju to je američki duh vremena, koji je progovorio kroz njenu knjigu "Problem iz pakla" i iskoristio to delo kao platformu jednog desno-levog, crno-belog, "nikad-više" specifično američkog društvenog konsenzusa.

Američka politika, dve linije razvoja

Dve su linije razvoja paraleno tekle u američkoj politici, pre nego što su se krajem devedesetih godina prošlog veka sa NATO bomardovanjem Srbije dodirnule, međusobno sabrale i do dana današnjeg nastavile zajedno: neokonzervatizam i humanitarni intervencionizam.

Neokonzervatizam, u konstantnom napredovanju od 60-tih godina, intelelektualno su osmislili autori kao Fransis Fukujama, Semjuel Hantington ili Ričard Perl, a u praksu uveli ljudi od akcije kao Pol Volfovic, Donald Ramsfeld, Dik Čejni.

Neo-kon šifra je: "nasilni" uvoz liberalne demokratije američkog tipa u društva bez demokratske tradicije (socijalno katastrofalne intervencije u Avganistanu i Iraku, zbunjenost oko navodnih "neobičnih" efekata "Arapskog proleća").

Humanitarni intervencionizam, koji definicijski i sadržajno raste od Ruande 1994. i Srebrenice 1995. godine, učvršćuje se sa Srbijom 1999, a sada sa Sirijom ide ka drugom velikom testu, jeste čedo demokrata.

Novinarsko-intelektualna kuma je Samanta Pauer, a političari iz prakse Medlin Olbrajt, Vilijam Koen, Suzan Rajs i, u personalnom kontinuitetu, sada i formalno moćna Samanta Pauer. Šifra "humanitaraca": od politike uredovanja, globalno američko liderstvo prerasta u kulturu uredovanja; ad hoc program postaje permanentni program.

Kada je na primer Obama prošle nedelje u jednom dahu poređao "Ruandu, Kosovo i Siriju", iza njega je stajala kratka, ali dramatična tradicija humanitarnog intervencionizma - ono što je Srbima, i ne samo njima, izgledalo kao sabiranje krušaka i jabuka, iz američkog ugla spada u jedinstvenu kategoriju etičkog imperativa službene politike SAD.

Sindrom Kantovog moralnog imperativa

I jedni i drugi ljubitelji transformacijskog intervencionizma, "neokonzervativci" i "humanitarci" našli su se, još od vremena drugog Klintonovog mandata (1997-2001), združeni u mentalnom sinergetskom sindromu Kantovog etičkog imperativa: zvezdano nebo iznad njih, moralni zakon u njima.

Sve to i ne bi bilo tako loše, da se "zvezdano nebo" u konkretnom slučaju ne odnosi isključivo na 50 zvezdica na zastavi Amerike. Ili čak, da Amerika zaista raspolaže praktično neograničenim resursima da za talibane, Al Kaidu narednih pola veka organizuje sponzorisane kurseve iz liberalne demokratije.

Stiven Verthajm sa Univerziteta Kolumbija, jedan od najvećih kritičara Samante Pauer i njene doktrinarne biblije "Problem iz pakla", pregnantno opisuje koliko je globalne štete taj "duh vremena" kojeg je Pauer lovila u vreme ratnog izveštavanja iz Bosne počinio i još čini.

Ako su genocid, etničko čišćenje, religijsko nasilje i hibridni režimi-monstrumi "problemi iz pakla", onda je odgovor koji Pauer predlaže - da je, naime "unilateralna, ilegalna intervencija bolja nego nikakva intervencija" - "rešenje iz pakla", piše Verthajm (njegov članak "A Solution from Hell: the U.S. and the Rise of Humanitarian Interventionism, 1991-2003, objavljen je u specijalizovanom časopisu Journal of Genocide Research, septembar-decembar 2010).

Stiven Verthajm i intelektualna linija kojoj on pripada su takozvani "realisti", treća grupa doktrinarne američke politike, na odstojanju i prema "neokonzervativcima" i prema "humanitarcima".

Ko pita za izlaznu strategiju

Kako se, prema Verthajmu i kolegama, prepoznaje "realista" u službenoj američkoj politici (i shodno tome, kad se prepozna, isteraju ga napolje)? To su oni koji pre, a ne u toku vojne intervencije postavljaju pitanja o izlaznoj strategiji, mogućim komplikacijama, posleratnom scenariju i, najgore od svega, ograničenim resursima koje Americi stoje na raspolaganju da po svetu klonira liberalne demokratije po svom uzoru.

Sistem vrednosti je postavljen na glavu: ako pitaš za izlaznu strategiju ti si kukavica, ako ponosno jašeš u susret neizvesnosti onda si hrabar, zaključuju autori kao Verthajm, žaleći se da će zbog tvrdoglavosti "SAD izgubiti sposobnost da vodi".

Upravo su u tom kontekstu simptomatične poslednje rečenice u knjizi Samante Pauer, gde se ona igra sa logikom aforizma Džordža Bernarda Šoa u smislu - razumni ljudi se prilagođavaju svetu, nerazumni prilagođavaju svet sebi. "Zbog toga," piše Pauer, "budimo nerazumni, jer i progres i napredak zavise od nerazumnih".

Za srpsku javnost je posebno važno istaknuti da je Srbija bila katalizator ideološkog braka neo-konsa i intervencionista i da je ta doktrinarna veza definitivno blagoslovljena pod intervencionističkom biblijom "Problema iz pakla" Samante Pauer.

Gledano na taj način, Srbija je 1999. godine ušetala ravno u klopku - ne u smislu "klopke" koju bi joj tadašnja američka administracija namerno postavila, već u smislu specifične dinamike tek rođene doktrine "zvezdanog neba i moralnog zakona" koja je samo čekala ko će prvi preći "crvenu liniju".

Ko postavlja, a ko uleće u klopke?

Milošević ju je prešao, a da verovatno nikada nećemo saznati da li je toga bio svestan. Asad je već deceniju i po u prilici da skuplja iskustva iz američkog imperijalno-moralnog sindroma - on uleće u klopke, ali ih i sam postavlja, što dobro dokazuje najnoviji razvoj situacije sa odgođenom intervencijom.

"Realisti" definišu "doktrinu Pauer" (neokonzervativci + humanitarci) na sledeći način: sila kao preferirana opcija, crno-beli moralizam kao preferirana forma analize i unilateralizam kao preferirani način akcije. Jedina razlika između te dve grupacije: humanitarcima je u suštini neprijatno zbog njihovog unilateralizma, neokonzervativcima nije.

Bez "Problema iz pakla" Samante Pauer ne može se shvatiti Obamino samoinicijativno ukopavanje u sirijsku jamu, a bez Klintonovog Kosova kao "instance generalnog principa" ne može se razumeti američka moralna doktrina krušaka i jabuka.

Kako je jedna novinarski interesantna knjiga koja se čita u dahu, istovremeno dramatična, napeta, površna i redukcionistička, došla do toga da bolje od svih ostalih simbolizuje političko-ideološki duh moderne Amerike?

Odgovor se krije već u pitanju: zato što je dobro napisana, zato što opisuje svu tugu nesavršenog globalnog sveta i zato što predlaže jednostavna rešenja - prvo u rat, onda ćemo videti šta dalje.

Kosovo posle NATO intervencije

Kao dokaze da je intervencija na Kosovu ostavila bolje stanje nego što ga je našla Pauer navodi dva primera iz života: prvo, da je Klinton danas jako popularan na Kosovu i drugo, da četrnaestogodišnja Albanka "svetle kože" (!) Drita Hyseyni kaže u mikrofon kako je zahvalna što su joj Amerikanci doneli slobodu, čak iako bi njeni roditelji bez te akcije možda još bili u životu.

Znači li to kako je američka javnost pre toga bila pod utiskom da su Albanci "crni", a Srbi kolonijalna sila iz devetnaestog veka?

Pauer, koja nije direktno podržavala pohod Buša juniora protiv Iraka, nije bila ni protiv njega - njen moto je bio da će intervencija "pretvoriti Irak u zonu sigurnosti, ali svet globalno učiniti još nesigurnijim".

Pedeset odsto je bila u pravu. Sad bi još samo trebalo tu teoriju "pola-pola" testirati na Siriji, još jednoj teritoriji gde se "problem iz pakla" tretira "rešenjem iz pakla" bez izlazne strategije.

I na kraju - onaj deo srpske javnosti koji, nošen frustracijama iz novije istorije (1999) sa zadovljstvom prati naivne fantazije američke spoljne politike, trebalo bi da bude više zabrinut, nego zlurad - SAD je još uvek vodeća sila zapadnog sveta, a Srbija je u svom dobrom delu, čak iako ona toga nije uvek svesna, deo Zapada.