Ima li otisaka SSSR-a u atentatu na kralja Aleksandra

Marsejski atentat na kralja Aleksandra je izazvao veliku pažnju na sovjetskoj strani koja se pripremala za konačno rešavanje spornih pitanja s jugoslovenskom kraljevinom. Iste večeri, 9. oktobra 1934. Staljin je dobio obaveštenje da je jugoslovenski kralj Aleksandar zajedno s ministrom inostranih poslova Jeftićem na svom putu za Pariz stigao u Marsej i da je po pristizanju na njega izvršen atentat sa više od 20 hitaca.

Javljano je da je kralj Aleksandar pogođen s tri metka i da je podlegao ranama, kao i da je ubica uhapšen. Na sovjetskoj strani se pretpostavljalo da je u atentatu učestvovalo najmanje desetoro ljudi.

Sovjetska diplomatija je stajala na stanovištu da će atentat ostaviti duboke posledice, kako na unutrašnje političke prilike u Jugoslaviji, tako i na njenu spoljnu politiku, posebno u odnosu na Francusku. Sovjetsku diplomatiju su zabrinjavale informacije dobijene prevashodno iz sovjetskih obaveštajnih i diplomatskih krugova koje su upečatljivo govorile da će „francuski profašistički krugovi“ nastojati da za pripremu i izvođenje atentata optuže Sovjetski Savez i Kominternu.

U pogledu samih dešavanja u Jugoslaviji, raspolagalo se informacijama o snažnim reakcijama javnosti, svenarodnoj žalosti i demonstracijama pred zgradama mađarskog i italijanskog poslanstva i konzulata. Procenjivalo se da će Nemačka i Poljska polagati nade na to da će sam atentat ostaviti ozbiljne posledice na jugoslovensko-francuske odnose i da će dovesti do umanjenja francuskog uticaja u Jugoslaviji. Sovjeti su sa svoje strane očekivali pogoršanje jugoslovensko-francuskih odnosa i ozbiljniju jugoslovensko-italijansku konfrontaciju.  

Sam Staljin je odlučno demantovao glasine o mogućoj sovjetskoj umešanosti u atentat. On je u  telegramu upućenom 12. oktobra 1934. iz Sočija svojim najbližim saradnicima Molotovu i Ždanovu izneo uverenje da je atentat delo „nemačko-poljske agenture“, kao što su i ubistva Duke u Rumuniji i Dolfusa u Austriji po njemu bila dela „nemačko-fašističke agenture“ počinjena u cilju izmene rumunske i austrijske spoljne politike pri čemu su, po njegovom mišljenju, u slučaju Duke i Poljaci imali svoju ulogu. 

Za njega je i atentat na kralja Aleksandra i Bartua bio delo postignuto s istim ciljem. Bio je uveren da je ta verzija najbliža istini. Glasine o „zaveri komunista“ je smatrao parolom koja ima za cilj da sakrije istinu. Svakako, atentat na kralja Aleksandra izveden u trenutku kad se pripremalo konačno regulisanje jugoslovensko-sovjetskih odnosa ni u kom slučaju nije odgovarao sovjetskim interesima, dok su sovjetske zvanične reakcije govorile o tome da Sovjetski Savez ni u kom slučaju nije umešan u atentat.

Iako s Jugoslavijom nisu postojali redovni diplomatski odnosi, Sovjetski Savez se nakon Marsejskog atentata na kralja Aleksandra odazvao apelu francuske vlade i zdušno podržao predlog Konvencije o međunarodnoj borbi protiv terorizma. Gledano iz sovjetskog ugla, sam atentat na jugoslovenskog kralja je predstavljao akt bez presedana -  ubijeni su ministar inostranih poslova zemlje domaćina i vladar druge zemlje koji je došao u zvaničnu posetu, ubice su bile članovi terorističke organizacije, atentat je bio pripreman u trećoj zemlji, a sam atentat je pretio da  naruši postojeće međunarodne ugovore što je moglo da dovede do ugrožavanje mira na evropskom tlu.  

Uprkos činjenici da  je taj akt sovjetske diplomatije predstavljao pre svega izraz situacije u kojoj su se Sovjeti našli usled atentata na Kirova, nastojeći da taj čin prikažu delom međunarodnog terorizma, kao i vidljive britanske zainteresovanosti za učešćem Sovjetskog Saveza u rešavanju gorućih problema u okviru Društva naroda – Sarskog problema, konflikta u Južnoj Americi i međunarodnog terorizma, u jugoslovenskoj sredini je takav potez sovjetske diplomatije doživljen kao prijateljski.

Procenjujući moguće unutrašnje i spoljne političke implikacije atentata na kralja Aleksandra, sovjetska vojna obaveštajna služba je u analizi upućenoj Staljinu i Molotovu  procenjivala da usled komplikovanja međunarodnih odnosa u Evropi, a posebno na Balkanu može doći do regionalnog sukoba koji bi imao potencijal da preraste u oružani sukob globalnog  karaktera.

Na sovjetskoj strani se verovalo da bi postojeće međunacionalne nesuglasice u jugoslovenskoj kraljevini mogle biti iskorišćene od strane zainteresovanih stranih sila za otpočinjanje sukoba te vrste. Čvrsto se verovalo da je sukob između Srba, Hrvata i Slovenaca kao nosilaca nacionalnih suprotnosti neizbežan u bliskoj budućnosti.

Posle smrti kralja Aleksandra sovjetska diplomatija nije bila zabrinuta samo za sudbinu započetog procesa normalizacije međusobnih odnosa, već je strahovala da bi nasilan odlazak s evropske političke scene jugoslovenskog monarha mogao da u potpunosti poremeti postojeći odnos snaga na Balkanu, kao i u čitavom jugoistočnom delu Evrope što bi kontinent dovelo na ivicu oružanog sukoba, pri čemu bi unutrašnje međunacionalne trzavice mogle predstavljati pogodno tlo koje bi bilo iskorišćeno za razbijanje jugoslovenske kraljevine.

Uprkos izraženoj ideološkoj barijeri, sovjetska diplomatija je sa simpatijama gledala na političko nasleđe kralja Aleksandra, dok je njegov „nedostatak političke elastičnosti“ smatran posledicom činjenice da je sam kralj Aleksandar u mladosti „bio prinuđen da se silom prilika pretvori u vojnika“.  

Perspektiva jugoslovensko-sovjetskih odnosa se u danima koji su usledili nakon smrti kralja Aleksandra činila neizvesnom. Sasvim je bilo sigurno da će zamisao kralja Aleksandra o konačnom uspostavljanju redovnih diplomatskih odnosa između Kraljevine Jugoslavije i Sovjetskog Saveza na način koji bi se razlikovao od francuskih i čehoslovačkih interesa morati da sačeka završetak stabilizacije unutrašnjih političkih trzavica izazvanih atentatom u Marseju.

 (Autor je Šef katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu)