Rektor Univerziteta u Beogradu: Finansiranje je akutan problem naše univerzitetske zajednice

Kada god se u Srbiji dešavaju politička ili društvena gibanja, istorijski ili vanredni događaji, čuju se s jedne strane pitanja zašto Univerzitet ćuti, a s druge opaske da Univerzitet ne treba da se meša u politiku. Za više od dva veka, koliko postoji Univerzitet u Beogradu, bilo je i previše prilika da se postavi takvo pitanje i da se na njega odgovori.

Danas, kada ova nacionalna institucija slavi jubilej – 215 godina rada, podsećamo se izjave njenog osnivača Dositeja Obradovića, koji je ukratko sveo svrhu obrazovanja: "Nauči od mudrijeg, to ti je velika korist, nauči drugog, to ti je velika zadužbina."

Rektor Univerziteta prof. dr Vladan Đokić imao je priliku da uči od mudrijih, ali i da podučava, bio je profesor i dekan Arhitektonskog fakulteta, rektor je od 2021. godine. Za RTS govori o tome kako danas vidi ulogu univerziteta, kakav je materijalni položaj profesora, ali i ko će upisivati univerzitet u zemlji u kojoj je sve manje maturanata.

Ističe da Univerzitet u Beogradu s ponosom obeležava ovaj jubilej, 215 godina od početka visokoškolskog obrazovanja u našoj zemlji. To je godina kada je Dositej Obradović osnovao Veliku školu.

"Ona je bila kratkog daha, trajala je samo nekoliko godina, ali to je bio preduslov da mi danas imamo univerzitet kakav imamo, koji je prošao kroz mnoge faze razvoja i koji je danas postao respektabilna institucija koju poštuju ne samo u regionu nego i u celom svetu. One vrednosti za koje se Dositej Obradović zalagao, a to su pre svega demokratizacija znanja, kritičko mišljenje i tolerancija, jesu vrednosti za koje se Univerzitet u Beogradu i danas bori i mi smatramo da smo dosledni naslednici onoga što je započeto pre više od dva veka", poručuje Đokić.

Kada kažete te vrednosti, prvi rektor na vašem mestu bio je Sima Lozanić, on je bio ministar privrede i bio je ministar spoljnih poslova. Drugi je bio Jovan Cvijić, koji je bio tipičan naučnik. Često se Beogradskom univerzitetu upućuju kritike da je nedovoljno društveno angažovan, a s druge strane da je isključen iz društvene zajednice. Kaže se i da je nedovoljno prisutan u privredi, a u isto vreme da studenti nemaju dovoljno teorijskih znanja. Gde je pozicija Beogradskog univerziteta?

Pozicija je vrlo specifična. Od Sime Lozanića, koji je bio prvi rektor, ali ne samo rektor našeg univerziteta nego i rektor Velike škole.

Od tada pa do današnjih dana uloga Univerziteta se menjala. U početku to je bila mala grupa profesora, mala grupa studenata i to je bila, da kažem, elitna institucija, odnosno institucija koja je bila namenjena školovanju elitnih delova populacije, budući da je to bila mala grupa koja se školovala. Kasnije to je postalo masovno školovanje, posle Drugog svetskog rata, kao i u mnogim drugim zemljama, univerziteti su postali mesta gde je trebalo da se obrazuje što više studenata, kako bi se stručnjaci iz različitih oblasti nekako posvetili razvoju društva.

Tako je u našoj situaciji, naš univerzitet prošao kroz mnoge faze u poslednjih dvadeset godina, kroz razne promene koje se dešavaju u društvu, uloga univerziteta se menja i postaje sve specifičnija. On više nije samo mesto gde se uči, gde se obrazuju mladi ljudi, gde se istražuje, gde se na neki način obavlja naučnoistraživački rad, već on ima i neke druge uloge.

Jedna od njih jeste društvena, koju ste pomenuli, gde univerzitet mora da bude društveno angažovan, gde mora da ukazuje na pojave i događaje u društvu, da treba da ima određeno mišljenje o pojedinim stavovima, ali nije samo to njegova uloga. Njegova uloga je i kulturna, treba da na neki način unapređuje, da afirmiše naš jezik i kulturu. Njegova uloga u poslednje vreme je i ekonomska, jer od univerziteta se traži da budu finansijski samoodrživi, da mogu sami sebi da donose prihode.

Od univerziteta se takođe očekuje medijska uloga, kao što je ova, da se u korespondenciji s medijima utvrdi šta je ono što mediji mogu da doprinesu univerzitetu, šta je ono što univerzitet ne želi da od medija čuje. Tako da je veoma široka i složena uloga univerziteta u poslednje vreme, jer je teško da univerzitet u ovim uslovima odgovori na sva brojna pitanja koja se nameću u opštem, u društvu i u našoj kulturi.

Univerzitet se ove godine plasirao dobro na čuvenoj Šangajskoj listi. Tu su zaslužena pre svega dvojica profesora koji su visokocitirani u naučnim krugovima. Ipak, ta lista ne meri baš nivo obrazovanja na fakultetima. Da li nam ovo pomeranje na Šangajskoj listi ukazuje na to da je univerzitet zaista bolji?

Univerzitet stalno treba da teži tome da popravlja svoje mesto, da popravlja svoj ugled i da bude prestižan. Jedan od tih pokazatelja jesu i te merljive liste koje vrednuju univerzitete na bazi određenih kriterijuma. Postoji veliki broj lista, odnosno veliki broj načina rangiranja univerziteta, a nekako se u medijima Šangajska lista uspostavila, ustrojila, da kažem, kao dominantna, kao najvažnija, kao najznačajnija, što ona svakako nije.

Postoje druge liste koje na bazi drugih parametara, koji su, da kažem, objektivniji, rangiraju univerzitete.

I kakav je?

Naš univerzitet se na svim tim listama koje ga rangiraju nalazi negde između 200, 300, 400. i 500. mesta. To je ogroman uspeh za naš univerzitet. U odnosu na ukupan broj univerziteta koji se rangiraju i koji se vrednuju, mi sa ovim plasmanom ulazimo negde u dva odsto najboljih univerziteta u svetu. Kada kažemo dva odsto najboljih univerziteta u svetu, to je izuzetno veliki uspeh.

Na Šangajskoj listi najveći broj univerziteta je iz Sjedinjenih Američkih Država i Kine. Oni zauzimaju ogroman, da kažem, procenat u odnosu na druge univerzitete, a ono što znamo i što je sigurno jasno jeste da su velika finansijska ulaganja iz mnogo izvora na američkim i kineskim univerzitetima i da oni imaju mogućnosti da bolje napreduju.

Naši istraživači se trude koliko mogu. Oni stvarno rade sve više i više. Imamo izuzetne, izvrsne istraživače koji su izuzetno dobro citirani, koji objavljuju radove u najznačajnijim prestižnim časopisima, koji doprinose afirmaciji našeg fakulteta i naših univerziteta.

Ono što bi trebalo mi kao univerzitet i uopšte čitavo naše društvo da pospešimo jeste da se oni koji najviše doprinose, oni koji su najbolji, oni koji su najizvrsniji da imaju neke benefite od toga, da na neki način budu nagrađeni – bilo da je to finansijski, bilo da je to medijski, bilo da je to akademski ili na neki drugi način. Ali svakako treba da se bavimo onima koji su najbolji i u njih da ulažemo i na taj način da ostvarimo još bolji uspeh.

S tim u vezi, jedan deo akademske javnosti i naučnih radnika očekivao je da će i oni dobiti ovo najavljeno povećanje od 5,5 odsto. Dakle, ostali su izuzeti iz rebalansa budžeta, iz tog povećanja. Kakvu im to poruku šalje? Šta im vi kažete?

Mislim da je to jasna poruka da se na visoko obrazovanje ne vodi dovoljno računa. Znači, svi nivoi obrazovanja su dobili određeni stepen povećanja ličnih primanja na bazi povećanja koeficijenata, osim visokog obrazovanja.

Mi smo to ukazali predstavnicima Vlade Republike Srbije i državnim organima, međutim, oni su ostali nemi na naše apele. Finansiranje visokog obrazovanja je jedan od akutnih problema naše univerzitetske zajednice, ne samo naših univerziteta nego svih državnih univerziteta u Srbiji.

Postoji jedan raskorak i disbalans između određenih zakona i propisa koji tretiraju finansiranje visokog obrazovanja i u mnogim situacijama pojedine visokoškolske ustanove dolaze u situaciju da ne mogu da odgovore na određene finansijske zahteve koji se tiču isplate plata, koji se tiču održavanja objekata, koji se tiču drugih materijalnih troškova, koji se tiču napredovanja nastave i ostalog.

Čak i oni segmenti od države koji zakonski treba da budu dodeljeni, sredstva koja zakonski treba da budu dodeljena fakultetima i visokoškolskim ustanovama ne isplaćuju se u celosti i onda fakulteti moraju na bazi sopstvenih prihoda da dopunjuju određene praznine u budžetu jer su na neki način neregularno i neopravdano neisplaćena sredstva od strane države.

I onda će studenti reći "da, ali to znači da nama povećavate školarine"?

Jeste, to je uzročno-posledično. Znači u ovoj prethodnoj školskoj godini fakulteti na našem univerzitetu su povećali visinu školarine. Moram da kažem opravdano, neki od njih su to povećali posle desetak godina stanja u kojem nisu povećavali, neki su to povećali za veoma mali procenat, ali osnovni razlog tog povećanja jeste taj disbalans i ja moram da napomenem kako se finansira visoko obrazovanje, ono se finansira visokoškolske ustanove.

Postoje dva načina finansiranja, jedno su budžetska sredstva koja dolaze od države i drugo su sopstveni prihodi koje ubiraju visokoškolske ustanove na bazi ili školarina ili nekih projekata, studija i poslova koje rade.

E sad, neki fakulteti imaju više studenata i više prihoda od samofinansirajućih studenata, neki imaju više od privrede, neki nemaju ni jedno ni drugo. I postoje fakulteti koji stvarno nemaju sopstvene prihode i koji ne mogu da odgovore i da plate sve ono što je potrebno da se plati ukoliko ne dobiju sredstva od države.

Tu se javlja još jedan problem univerziteta koji je globalni, ali i nacionalni. Dakle, vi imate sve više univerzitetskih centara, imate privatne fakultete koji su takođe konkurentni, ali imate i depopulaciju, dakle sve manje maturanata. I sada, praktično u junskom prijemnom roku, tek četiri fakulteta su bila popunjena iz prve. Što znači da je sada postala trka samo za budžet, ne to da li će bilo ko, čak i najlošiji đaci srednje škole koji su poželeli da upišu neki fakultet, upisati taj fakultet. Da li Vas to brine?

Naravno da me brine. Znači, to je jedna, da kažem, dalekosežnija posledica mnogih objektivnih i subjektivnih okolnosti. S jedne strane imamo objektivne okolnosti koje se tiču depopulacije stanovništva. Mi znamo da u poslednjih 15 godina globalno negde skoro hiljadu dece manje godišnje završi srednju školu u našoj zemlji.

To znači da opada broj potencijalnih studenata. Ove godine negde između 50.000 i 60.000 srednjoškolaca je završilo četvrti razred. Oni su potencijalno neki od studenata. Naravno, neće oni svi upisivati fakultete, ali jedan od razloga je zapravo depopulacija.

Drugi razlog jeste činjenica da mi sad imamo veliki broj univerziteta, veliki broj studijskih programa, veliki broj visokoškolskih ustanova. U našoj zemlji postoji više od 200.000 visokoškolskih ustanova i u našoj zemlji postoje više od 2.000 studijskih programa koji se realizuju na raznim nivoima nastave. To je sada jedna nova mogućnost za studente da odabiraju između privatnih fakulteta, kojih ima osam ili devet u našoj zemlji, koji su akreditovani, i državnih fakulteta, kojih takođe ima devet, koji su akreditovani. To je sada lepeza mogućnosti koja takođe objektivno sužava prostor za jednu konkretnu visokoškolsku ustanovu.

S druge strane, postoje subjektivne okolnosti koje se vezuju za nas same, za naše studijske programe, koji mogu da budu mnogo bolji, koji mogu da budu više primenjeni u praksi, koji mogu da daju više veština. Pojedini fakulteti se trude da u svojim studijskim programima uključe neke novine, i oni, uglavnom, imaju veliki broj studenata koji se prijavljuju na te studijske programe, dok neki studijski programi koji su, da kažem, prevaziđeni ili koji nisu unapređeni, na neki način ostaju nepopunjeni.

Hoće li državna matura pomoći ili odmoći Beogradskom univerzitetu? Nismo bili spremni za državnu maturu i ona je odložena za dve godine. Da li mislite da je to realan pokazatelj znanja, ako budete imali samo test, gde će recimo i za društvene fakultete đaci polagati matematiku ili obrnuto, dakle srpski za prirodne fakultete?

Univerzitet u Beogradu je igrao aktivnu ulogu u kreiranju državne mature u saradnji sa našim ministarstvom i mi smo davali određene predloge i sugestije kako bi ta matura trebala da se odvija. Neki od naših predloga su usvojeni, neki nisu. Došlo se skoro do rešenja, međutim, onda je državna matura odložena za nekoliko godina.

Ono što mogu da kažem jeste da mi na Univerzitetu smatramo da ta matura može da bude samo jedna vrsta testa koji će rangirati buduće studente na nivou njihovog srednjoškolskog obrazovanja, ali nikako jedini pokazatelj za upis na fakultete.

Pogotovo za određene fakultete koji imaju neke specifičnosti po kojima državna matura ne može da dâ rezultat, kao što je recimo Arhitektonski fakultet, kao što je recimo Medicinski fakultet, kao što su neki fakulteti koji imaju svoje specifičnosti koje moraju na neki način da se definišu prijemnim ispitom.

Tako da je naš stav bio da se visokoškolskim ustanovama, odnosno fakultetima koji poseduju određene specifičnosti i koji smatraju da je ispit provera kvalifikacione sposobnosti studenta da studiraju, taj studijski program, zapravo nešto što treba dopustiti tim visokoškolskim ustanovama da one same odluče da li žele prijemni ispit ili ne.

I takav dogovor je bio napravljen sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, tada je takav projekat trebalo da krene, međutim, od njega se iz određenih razloga odustalo, tako da se nadam da imamo sada vremena da još malo unapredimo sistem za naredne dve godine kako bi on bio još bolji i originalniji.

To znači da će neko ko bude hteo da upiše Arhitektonski ili Medicinski fakultet polagati i državnu maturu i posle toga još jedan prijemni.

Da se vratimo samo još na položaj nastavnika. Vi ste spomenuli da bi položaj univerzitetskih profesora i nastavnog kadra na fakultetima trebalo da bude bolji. Vi ste tu imali, i to iz Vaše struke, plan stanovanja za naučnike i za mlade profesore. Međutim, prema planu izgradnje na Novom Beogradu čini se da u prostornom planu nisu planirane sve te jedinice. Dakle, nema stanova za naučnike. Ko će tu pobediti? Hoću li naučnici ili investitori?

Videćemo. Fondacija za mlade naučne radnike formirana je s namerom da se obezbedi određeni kreditni uslovi za mlade naučnike da oni mogu pod povoljnim okolnostima da iznajme i kupe stanove na toj lokaciji.

Na toj lokaciji je bilo planirano da se izgradi sedam objekata, do sada su izgrađena tri objekta. Ostala je prazna parcela na kojoj postoji još prostora za gradnju. Međutim, univerzitetska fondacija za stambena pitanja mladih naučnika nije finansijski poslovala razvojno.

Znači, nije to zemljište privela nameni i to zemljište je Grad oduzeo Univerzitetu.

Tako da mi se sada na neki način borimo i pokušavamo to zemljište da vratimo Univerzitetu kako bi se nastavila gradnja na tom području i kako bi se tu uspostavio, da kažem, novi univerzitetski centar koji bi pored stambenih objekata mogao da ima i neke administrativne objekte, neke poslovne sadržaje i neke druge aktivnosti koje bi nekako objedinile čitav taj kompleks.

Jedna tema bila je medijski naročito važna u prethodnom periodu. Prethodna rektorka Ivanka Popović karijeru je počela i završila u kontekstu doktorata ministra Malog. Univerzitet je oduzeo doktorat, sud je vratio, ministar je objavio na svojim društvenim mrežama da je završio novi doktorat u Slovačkoj. Da li sada može da se desi da ministar akredituje na Beogradskom univerzitetu i taj svoj slovački doktorat i da postane ministar sa dva doktorata?

On je, koliko znam iz medija, doktorirao u Slovačkoj i on je izvršio nostrifikaciju te svoje diplome, ali ne na našem univerzitetu već u agenciji koja vrši nostrifikaciju.

Kada se vrši nostrifikacija nekog doktorata ili nekog drugog naučnog rada, ona može da se vrši na dva načina. Ako je svrha njegove nostrifikacije dalje školovanje, onda tu nostrifikaciju radi univerzitet.

Ako je svrha te nostrifikacije doktorata rad, odnosno radni angažman, onda to vrši određena agencija koju je formiralo naše ministarstvo. Tako da je gospodin Siniša Mali nostrifikovao svoj doktorat iz Slovačke u toj agenciji budući da on ne namerava da nastavi da se školuje, već dalje da radi sa tim doktoratom.

Vi ste pre pet godina izabrani za člana Skupštine Fudbalskog kluba Crvena zvezda, dakle sport vam je blizak. Može li Univerzitet u Beogradu, u ovim okolnostima, u svojim parametrima, da bude ono što su sportisti bili za Srbiju prethodnih dana? Da li univerzitetu nedostaje onoliko ulaganja koliko ide u sport da bi to bio ili je u pitanju nešto drugo?

Teško je porediti, ja svakako čestitam svim našim sportistima koji postižu neverovatne uspehe i koji se nalaze na prvim mestima, koji osvajaju medalje, koji promovišu našu zemlju na najbolji način. Univerzitet, s druge strane, to radi na drugačiji način. Univerzitet ne može da se poredi sa sportistima. Univerzitet je akademska sredina gde pojedinačni uspesi određenih osoba zapravo predstavljaju zajednički uspeh čitave naše univerzitetske zajednice.

Ono što bih hteo da naglasim jeste činjenica da je naš univerzitet veoma specifičan. On se sastoji od 31 fakulteta i 11 naučnih instituta. Svaka od tih članica naše univerzitetske zajednice na svoj način doprinosi ugledu našeg univerziteta.

Neki od njih doprinose prilikom rangiranja na rang-listama koje mere vrednost univerziteta. Neki to doprinose na drugi način. Neki doprinose tako što učestvuju u određenim privrednim projektima. Neki učestvuju u infrastrukturnim projektima.

Setimo se samo šta su profesori Medicinskog fakulteta radili za nas u vreme pandemije. To su sve profesori našeg univerziteta koji rade po klinikama, koji su klinički predavači i koji na neki način doprinose ugledu naše akademske zajednice.

Tako da je vrlo teško izdvojiti samo jednu osobu ili izdvojiti samo jednu struku ili jedan domen ugleda naše univerzitetske zajednice.

I ono što bih isto hteo da napomenem, ko god završi bilo koji od fakulteta našeg univerziteta, kada se nađe sa nekim kolegama iz inostranstva u bilo kakvoj koordinaciji, radeći neki projekat, učestvujući na konferenciji, debatujući, nikada nije u podređenom položaju u odnosu na kolege koje su završile fakultete na mnogim prestižnim svetskim univerzitetima, nego baš obrnuto, potpuno ravnopravno, čak u određenoj prednosti u odnosu na druge.