Читај ми!

Otkrivanje adrese i nedostatak kapaciteta – imaju li sigurne kuće snagu da zaštite žene od nasilnika

Sigurne kuće su pojedinim ženama jedina šansa da izađu iz kruga nasilja i sačuvaju život. Trenutni kapaciteti u njima, odgovaraju ipak tek četvrtini propisanog minimuma, pokazalo je istraživanje organizacije "Atina". Istraživači su utvrdili i da je gotovo svim sigurnim kućama u nekom trenutku otkrivena adresa, što je ugrozilo bezbednost pojedinih korisnica. O uslovima, kvalitetu usluge u sigurnim kućama, ali i načinima da se poprave za Dnevnik su govorile autorka istraživanja Andrijana Radoičić Nedeljković i koordinatorka Sigurne kuće Vesna Stanojević.

Andrijana Radoičić Nedeljković izjavila je za RTS da su ih je na terenu zabrinuo broj dostupnih kreveta u Sigurnih kućama, odnosno kapaciteta, koji odgovara jednoj četvrti evropskog standarda.

"Srbija ima na raspolaganju 190 mesta. Standard Saveta Evrope i EU bi bio 719. U tom smislu, ne odgovaramo standardu. Potrebno je raditi na proširenju kapaciteta", priča Radoičić Nedeljkovićeva.

Godinama radite sa ženama kojima je pomoć potrebna. Koliko ih dnevno zbrinete? Da li Vama nedostaje proširenje kapacitet?

Stanojević: Ne, imamo velike kapacitete, jer je Sigurna kuća zidana po standardima koji su neophodni za rad. Nisu to improvizovane prostorije koje smo mi pregrađivale. Smatram da je greška što su naše sigurne kuće stavljene u isti koš sa sigurnim kućama koje to nisu.

Sigurne kuće u Beogradu rade od 1. novembra 2000. godine. Nismo nijednog momenta imali situaciju da ne možemo da primimo ženu žrtvu nasilja. Uvek smo i govorili da ćemo primiti po cenu da ta žena provede noć sa decom ili bez dece u dnevnom boravku, ali sigurno neće ostati na ulici ili nezbrinuta

Analizirali ste i bezbednost u sigurnim kućama. Imali smo prilike da pročitamo da čak i taksisti znaju adrese sigurnih kuća, kao i da to nije informacija koja bu trebalo da bude najstrože čuvana. Koliko kuća je bilo izloženo takvoj vrsti curenja informacija?

Radoičić Nedeljković: U našem istraživanju, nažalost, sve sigurne kuće koje smo obuhvatile su bar jednom zabeležile neki slučaj kršenja tajnosti lokacije. To su različiti slučajevi. Važno je napomenuti da to ne znači nužno da su nasilnici dolazili do sigurnih kuća, ali bilo i takvih situacija.

Što se tiče bezbednosti, nije jedina odgovornost ljudi koji rade u sigurnim kućama i onih koji sprovode ovu usluge. Bezbednost je pitanje podeljene odgovornosti između socijalne zaštite i ministarstva koje je nadležno za ta pitanja, ali i MUP-a i pravosuđa koji bi trebalo da procesuiraju nasilnike.

Bezbednost žena, ne samo u sigurnim kućama, promeniće se i popraviti kada budemo imali efikasnije i bolje procesuiranje nasilnika za krivična dela za nasilje. Jedno bez drugog ne može. Način da se unapredi bezebdnost u sigurnim kućama je da se unapredi multisektorska saradnja između MUP-a i resornog ministarstva.

Je l’ imate takvu vrstu saradnje? Je l’ se dešavalo da nasilnici dođu do adrese da probaju da naude ženama u okviru sigurne kuće. Kako se tada reaguje?

Stanojević: Imamo dobru saradnju sa policijom, ali i privatno obezbeđenje, koje plaćamo godinama, jer smo imali  incident 2013 godine. Posle tog incidenta, policija  nas je obezbeđivala. To je bio najefikasniji način, kad kola sa policijskom rotacijom stoje isped kapije. To nama je, međutim, brzo ukinuto jer je rečeno da nemaju dovoljan broj ljudi koji obezbeđivali sigurne kuće.

Pitanje bezbednosti, još je jedno pitanje. Šta kad žena izađe iz sigurne kuće, ne samo trajno, nego kad pođe da završi posao – na ulici je,stanici, u prevozu. U takvim situacijama nju nema ko da zaštiti Tu je velika manjkavost.

Da li se na tome radi u sigurnim kućama, u smislu pedagoga i pshiloga kako da postupi? Da li postoji broj telefona koji može da okrene kad izađe iz kapija sigurne kuće?

Stanojević: U takvim situacijama, žene se blokiraju od straha kad vide nasilnika. Teško je njoj da u tom momentu okrene telefon i nešto uradi. Naučena da se njega plaši, godinama.

Nasilnik je nju maltretirao, tukao, vređao i što je najgore pretio ubistvom, ubistvom porodice. Kad ga vide zaneme i ne znaju šta da kažu. To je najnormalnija reakcija nekoga ko je živeo godinama u strahu. Uz nečiju pomoć, uspeju da se sklone. Još uvek nemamo tačnu proceduru kako se to radi.

Razgovarali ste tokom istraživanja i sa njima i sa stručnim osobama koja rade. Šta je njima najveći problem u sigurnim kućama?

Radoičić Nedeljković: Važno je da objasnimo šta znači sigurna kuća, koja je krajnja mera. Primenjuje u slučajevima visokog rizika od femicida, nasilja koje je eskaliralo.

Sigurna kuća ne sme i ne bi trebalo da bude prva mera zaštite žene, zato što iziskuje izdvajanje žene, a ne nasilnika. To mora da se promeni u našem sistemu. Moraju da se primene sve mere protiv nasilnika da ne bismo dolazile u situaciju da žena izađe, ode kod lekara iz sigurne kuće i da je tu presretne nasilnik.

Ukoliko je na slobodi i visoko motivisan da nastavi sa nasiljem, naravno da će je sresti. Kao država i sistem, moramo to da sprečimo time što ćemo preduzimati mere protiv njega. U manjima sredinama, situacija mnogo kompleksnija. Identitet žena ne može biti očuvan kao u velikim sredinama.

S druge strane, manje sredine imaju i manje kapacitete, a njih prati veća stigma. Veće predrasude, kada je u pitanju prijavljivanje nasilja. To se može promeniti, ukoliko bi postojala praksa u kojoj se žene iz jednog grada upućuju na korišćenje sigurne kuće u drugom gradu. Donekle postoji, ali nije običaj.

Da li je to izvodljivo kada žena ima posao u jednom gradu da se uputi u drugi?

Stanojević: Izvodljivo je, ali same neće da idu. To nije u pitanju da li mi hoćemo, one neće. Imamo dogovor sa Dečijim selom u Kraljevu, ali nijedna neće da ode, iako bi imale bolje uslove za bebe, mlade žene, porodilje. Teško je njima odvojiti se od sredine.

Imamo žene svih profila stručnosti u Sigurnoj kući, koje su potrebne da se sa njima urade razgovori da bi se  osnažile. To jeste suština sigurne kuća, a ne da sklonite glavu od kiše i da imate šta da jedete. Psihološkinje, naši radnici, rade sa tim ženama svakodnevno. Imamo i tri advokata.

Da li je tako u svim sigurnim kućama?

Radoičić Nedeljković: Ne, nije takva situacija. Nedostatak standarda i propisanih procedura. Vesna govori o mogućnosti i dobre volja konkretneSigurne kuće u Beogradu.

Standardi, procedure i pravilnici koji se odnose na ovu uslugu nisu definisane aktivnosti koje bi se odnosile na žene, već postoje neki standardi za tehničke uslove – šta je potrebno uraditi kada je u pitanju dokumentacija, prijem. Nedostaje nešto što govori kakav je kvalitet sigurnih kuća.

Kvalitet mora da se unificira i da bude potpuno svejedno da li žena koristi tu uslugu u Beogradu ili je koristi u nekom drugom gradu. Tada ćemo moći da pričamo o osnaživanju žena. U većini mesta je to samo mesto, u kojem žena može privremeno da se skloni, dobije hranu, smeštaj na određeno vreme i opet nakon toga da ostane prepuštena sebi.

Stanojević: Kod nas jeste tako. Zašto nije i u drugim gradovima, treba pitati lokalne samouprave, koja ne ulaže dovoljno da bi sigurne kuće funkcionisale kako treba. Nikad im to nije prioritet.

субота, 25. мај 2024.
21° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије