Ratni izveštač – od stuba informacija do špijuna

Rat je uvek udarna vest, a da bi je preneli, ratnim izveštačima glava je uvek u torbi.

"Hapsili su nas, zvali su nas špijunima, pokušavali su da nas otpuže, da podržavamo jednu, drugu ili petu zaraćenu stranu", kaže ratni izveštač Rojtersa Aleksandar Vasović.

U novom Ratnom priručniku, Pentagon je novinare koji izveštavaju iz ratnih područja označio kao moguće saradnike neprijatelja, špijune.

"Kad uhvatite špijuna ne morate da obavestite ni Crveni krst, špijun može da se nada smrtnoj kazni i špijun nema razloga da veruje da će kada se završi rat da se vrati kući", objašnjava glavna i odgovorna urednica Politike Ljiljana Smajlović.

Malo je reći da je zabrinjavajuće ako ste novinar i ako američka strana u sukobu proceni da ste na pogrešnoj strani. Veći problem su ratišta poput Sirije ili kakvo je bila Libija, gde čak ne postoje ni jasno razgraničene strane u ratu.

"Bilo koji komandant, bilo koje paravojske na svetu može da počne da nas hapsi i da kaže da smo špijuni. Prosto, jer jedna velika demokratija u svom vojnom priručniku nas karakteriše kao takve", ističe Vasović.

Kakve su pravne šanse novinara kada ih američko Ministarstvo odbrane označava kao moguće tzv. neprivilegovane pripadnike zaraćene strane ako budu zarobljeni, imaju manje prava i od civila i od neprijateljskih vojnika.

"Čak i ako ova lica proglasite nezakonitim borcem, to ne znači da ne postoje ljudska prava koja ih štite. Možda to nisu ženevske konvencije koje se primenjuju u tim situacijama, ali se međunarodna prava svakako primenjuju u svakoj situaciji, pa i u ovoj", napominje Miloš Hrnjaz sa Fakulteta političkih nauka.

Slaba uteha za Samija el Hadža, snimatelja Al Džazire koji je šest godina proveo u Gvantanamu, bez presude, samo zbog sumnje da je bio kurir jedne ekstremne islamske organizacije.

Zbog svih tih opasnosti povećava se i podozrenje pripadnika vojski prema novinaru, a umanjuje šansa da javnost bude obaveštena o ratnim dešavanjima.

Slično kao kod položaja reportera koji su svedočili pred međunarodnim sudovima. Izveštač Vašington Posta iz Bosne i Hercegovine početkom devedesetih Džonatan Rendal uspeo je da odbije da svedoči u Hagu, a mnogi srpski, kosovski i zapadni novinari nisu uspeli ili nisu želeli da odbiju.

A trebalo bi, uverena je Ljiljana Smajlović koja je tih godina izveštavala iz Tribunala.

"Zato što svaki sledeći novinar koji se pojavi na terenu, neki komandant može da kaže, čekaj ovaj će da svedoči protiv mene u Hagu, bolje da ga ubijem sada ili barem da mu ne dozvolim da radi. Oni kao i Pentagon ugrožavaju suštinu naše profesije, ugrožavaju naše pravo da budemo percipirani kao posmatrači a ne učesnici u ratu", smatra Smajlovićeva.

Reporteri imaju više šanse da sačuvaju glavu kada su priključeni borbenoj jedinici, a to im novi Priručnik Pentagona, posredno, preporučuje. Zanemaruje se zavisnost od informacija jedne strane.

"2003. u Iraku to nas je ograničavalo utoliko što nismo mogli da izlazimo iz vojnog objekta a da nismo zajedno sa tom jedinicom u kojoj smo boravili. Kršenje bi povlačilo trenutno odstranjivanje iz jednice i povratak u Bagdad, ali da biste dobili taj deo priče vi to svesno prihvatite", objašnjava ratni izveštač Rojtersa Aleksandar Vasović.

Jedna od najneslavnijih epizoda savremenog novinarstva zabeležena je tokom invazije na Irak 2003. godine. Pojedini novinari prenosili su da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje, oslanjajući se na saopštenja Vašingtona.

Drugačija slika slala se iz Vijetnama kada "priključenih" još nije bilo i tada su mediji odigrali ključnu ulogu u okretanju američke javnosti protiv rata.