Svilajnac, preko svilenih buba do dinosaurusa

U svilajnačkom selu Roandi, prema nekim podacima danas žive 463 ljudi, a njih 400 je u inostranstvu. Iako je poznato da najviše gastarbajtera dolazi kući u vreme Nove godine i Božića, da li zbog krize i u Evropi ili zato što su se već malo odrodili, tek u Roandu jedva neko da je stigao.

Pera Bogdanović jedan je od onih koji su za praznike došli kući i priseća se kako je 1991. godine otišao u Francusku. Dok sedimo na udobnom i rekli bi skupom nameštaju, okruženi najsavremenijim tehničkim uređajima, pitamo ga kako vidi to što baš iz Svilajnca i svih sela koja u okolini najviše ljudi odlazi da radi i živi u inostranstvu.

Pera Bogdanović ima veoma jednostavan odgovor. "To ide lako ako je neko otišao od komšija, on vuče drugog. I sve je to išlo tako, lančano, čitave familije su odlazile jedna za drugom. Svako je imao već nekoga negde, i onda su i oni odlazili", priča Pera Bogdanović.

Ako je to tačno, da ljudi jedni druge "vuku" za boljim životom u inostranstvo, onda se postavlja i drugo pitanje: šta bi bilo da u svakom mestu kao ovde neko krene i tako olakša odlazak i drugima. Da li bi svi razmišljali kao Svilajnčani?

Sve je manje onih koji razmišljaju da se nekada vrate u svoja mosta, gde su sagradili ogromne palate. Jedan koji je 2011. godine rekao "Zbogom, Švajcarsko", jeste Živorad Živanović.

Za njega kažu da je toliko novca zaradio, da je kupio celu ulicu u selu.

"Ne jednu, nego tri! Imam dva sina, svakom po jedna i jedna za mene", ispravlja nas Živorad.

Kaže da nije zažalio što je 1978. godine otišao u Švajcarsku, jer nikada ne bi imao to što ima danas.

Koliko god da je teško raditi i živeti u inostranstvu, nama koji ovde radimo ovo izgleda nestvarno. Dođe ti ili da se šališ na tuđi, ili da plačeš na svoj račun.

Zašto u se gradu svile niko ne bavi svilarstvom?

"Zahtevan je to posao", kaže Milovan Momirović, hroničar grada i još mnogo toga. Iako ima oko 60 godina, ima i svoj rok-bend u ovom mestu. Ovog puta, ipak, pričamo o svili i svilarstvu.

"Morate u proleće sa listanjem duda da iznesete jaja svilene bube, ona jede 24 sata. Bila je jedna baba Dunda koja je po ceo dan nosila štap sa nožem i ona je tako po ceo dan sekla listove duda i hranila je svilene bube", dodaje Momirović.

Otkada je umrla čuvena baba Dunda niko više ovde ne želi da se bavi svilarstvom, koje je do I Svetskog rata bilo jedna od važnijih delatnosti u tom mestu. Na kraju po svili je grad dobio i ime. A za vreme Drugog svetskog rata Nemci su poklanjali jaja svilene bude, ne bi li neko ponovo počeo da se bavi tim poslom, ali uzalud. Svilajnac je ostao bez svile.

Za Aleksandra Jeremića važnije je bilo to što je Svilajnac danas poznat kao stočarski kraj. Upisao je veterinu, pa kada je video kako ljudi drže krave, odlučio je da napravi svoju farmu i da pokaže da može i drugačije.

"Nije ovo baš tako lep i mirišljav posao, pa da onda možete da se bavite u malim ili velikim količinama. Ako morate da se presvučete i obučete prljavo odelo isto vam je da li imate dve ili 22 krave. A nije ista isplativost čuvati dve i 22 krave", kaže Jeremić, koji smatra da bi domaćinstvo moglo da živi dobro sa dvadesetak krava.

Između Sane i Resave

Ko ne želi da se bavi stočarstvom, u centru Svilajnca ima četiri tržna centra i tu može da kupi ili da iznajmi jedan od 250 slobodnih ili bolje rečeno zatvorenih lokala, po niskim cenama.

I to govori o prevelikim željama onih koji su svoj novac iz inotranstva uložili u gradnju tržnih centara ili u kupovinu lokala u njima.

Iako je i on čovek koji je došao sa stranim kapitalom, Frank Uri je drugačije razmišljao. Šest meseci je analizirao tržište u Svilajncu i tražio odgovarajući prostor, pa je tek onda u Bekovim prostorijama otvorio fabriku.

"Odrastao sam u Francuskoj, majka mi je srpkinja a otac Francuz. U Francuskoj sam živeo do 25. godine. Posle toga sam živeo 11 godina u Tunisu i tamo sam vodio istu fabriku kao ovu ovde. Onda smo brat, sestra i ja zbog neke familijarnosti došli ovde da probamo da radimo", priča Uri.

Frank na početku posla nije imao sreće, njegova fabrika kao i veći deo grada u maju je bio pod vodom. Resava je u poslednja dva veka čak 20 puta plavila Svilajnac.

"Resava je duga oko 50 kilometara i deluje veoma mirno, međutim posle svake jače kiše voda sa Beljanice za pet sati stigne do Svilajnca i tada ona postaje divlja reka", priča Gojko Zorić, novinar i publicista iz Svilajnca.

Prirodnjački centar regiona

Na sreću, tako su i tada govorili zaposleni u prirodnjačkom centru, u vreme poplava čuveni dinosaurusi bili su u Beogradu. Tako su i spaseni. U zgradu, gde će dinosaurusi od proleća biti stalna postavka, uloženo je čak šest miliona evra.

Irena Dubravac, direktorka centra, na pitanje kako je Svilajnac dobio sredstva da izgradi ovako lepu zgradu, odgovara da je Prirodnjački centar jednostavno konkurisao kod investcione banke i tako dobio ono što ni Beograd nema.

Dokaz da lokalne samouprave sa dobrim projektima mogu nešto da promene u svom mestu. U prirodnjačkom centru će, osim posetilaca, koji već kucaju na vrata, misleći da je muzej otvoren, biti i naučnici iz celog sveta. Planira se da Svilajnac postane prirodnjački centar za ceo region.

"Ono što je karakteristično za prirodnjački centar jeste to što on sadrži replike dinisaurusa u prirodnoj veličini i skelete dinosaurusa u prirodnoj veličini", dodaje Irena Dubovac.

Politički dinosaurus

Da se on pita, dinosaurusi nikada ne bi bili u Svilajncu. Dobrivoje Budimirović Bidža je najpoznatiji predsednik opštine i najpoznatiji političar iz ovog dela Srbije i politički dinosaurus. Poznat po oštrom jeziku, odvodi nas na mesto gde su se u njegovo vreme donosile najvažnije odluke - u kafanu "Drumski raj".

"Kada sam postao predsednik, posle dva meseca su hteli da me smene. Prve demonstracije protiv predsednika opštine su bile ovde", priča Budimirović.

U Svilajnac je došao da bi bio direktor Poljoprivredne škole i da bi, kako kaže, reformisao školstvo. Ipak, na prvim opštinskim izborima, popularni Bidža je ubedljivo pobedio.

Građanima je obećao puteve, bolnice, parkove, ali to nije moglo bez povećanja poreza. Kako će to da izgleda prvi je to osetio vlasnik restorana u kojem zajedno danas sedimo.

"Ovaj restoran je klao negde oko 10 jaganjaca i sedam, osam prasadi dnevno. Gazda je za godinu dana prodao 1986 koža u Kragujevac, a prijavio je samo sedam jaganjaca za godinu dana i ja lepo kažem od sada će ovaj restoran, koji je do sada je plaćao 6.250 hiljada dinara, od sada plaćati 100 hiljada porez", priča Budimirović.

Priča se završila tako što je vlasnik na 100.000, koliko je Bidža tražio da se plati, dodao još dvadeset samo da ga puste da radi kao i ranije. Istu tu kafanu Bidža danas, kaže, koristi kao svoju kancelariju.

Dok se bavio politikom, proputovao je celu Srbiju. Jedini je, kaže, smeo Slobodanu Miloševiću da kaže šta misli. A o Svilajnčanima misli sve najbolje.

"To su retko časni, pošteni i vredni ljudi", kaže popularni Bidža.

Ti vredni i časni ljudi i dalje napuštaju Svilajnac. Jednom je ovaj grad ostao bez dinosaurusa, a onda i bez svilenih buba. Neće se valjda dogoditi da se u potrazi za boljim životom jednom i svi žitelji iz njega isele.