Poslednji Mohikanac sa Tornika

Povremeno napusti planinu i siđe deci – u kuću bliže civilizaciji, jer veruje da su mu priroda, rad i red obezbedili dugovečnost i zdravlje.

Ovde kao da su se barem dva veka saplela i preskočila svakodnevicu. Ni struje, ni vodovoda, ni dobrog puta. Ipak, Srećko i njegova kobila Lasta zadovoljniji su od onih koji uz blagodeti civilizacije – dele i nervoze i bolesti.

"Razgovaram i sa mačkom i sa gavranima koji prolete... pitam ih kuda idu, kud lutaju. I ne fali mi ništa, kao da sam u nekom raju", kaže Srećko Kovačević iz sela Zavojica.

Srećko veruje u rad kao najvažniji uslov napretka i blagostanja, pa čak i kada je ostao sam, tu gde su se nekada nizali katuni i belela stada.

Srećko kaže da rad oduvek ceni, "pogotovo sad kad je sam, kad nema nikoga pored sebe".

Lasta ga, kad poželi, odnese do dece, u selo kraj magistrale. A porodica i prijatelji, putnici i lovci, svraćaju mu redovno, u brvnaru, koja se nikada ne zaključava.

"Njemu nikad nije problem da spremi i skuva. To je kod njega kô narodna kuhinja", kaže Željko Marjanović iz Dobroselice.

A i snegovi i vukovi ovde su deo onog, prirodnog poretka – kako dođu, tako i odu.

Kad se čovek prodere, vuk pobegne od čoveka. Retko kad kurjak napadne čoveka, mirno kaže Srećko. 

"Kad dohvatim lopatu časkom rasturim sneg tamo-amo... da mogu da položim ovcama", dodaje Srećko.

Povremeno napusti planinu i siđe deci – u kuću bliže civilizaciji, jer veruje da su mu priroda, rad i red obezbedili dugovečnost i zdravlje.

I dok, sve bliži desetoj deceniji, prebira po sećanjima, Srećko je odavno odmerio šta je za sreću važno.

"I državu da daš ako nema čovek sloge i ljubavi, džaba je", kaže Srećko Kovačević.

I noć pada, gosti se ispraćaju, pod krovom je toplo i miriše borovina, otišao još jedan dan i još jedna godina. Malo predaha i do novog jutra, eto sna mirnog, okrepljujućeg.