Leskovac, san o srpskom Mančesteru

Ispod brda, na mestu starog ilirskog naselja, nalazilo se jezero. Kad se ono isušilo nikla je leskova biljka, po kojoj će ovaj grad dobiti ime. Tako bar kaže legenda. Ćevapi iz ove doline dopali su se britanskoj kraljici, Brežnjevu, De Golu, čak i jednoj dami – Sofiji Loren. U njemu su se prvi put sreli Toma Zdravković i Silvana.

U centru Jablaničkog okruga, čeka nas Leskovac. Kada ga je vizantijski car poklonio velikom županu Stefanu Nemanji, zvali su ga Dubočica. Kad je ovde cvetala tekstilna industrija, zvali su ga srpski Mančester. Leskovčani pomalo cinično kažu da ovde danas cveta samo paprika.

O tom ljutitom mentalitetu satirično je pisao i Jevrejin, doktor Žak Konfino, sredinom 19. veka. Ono što je Nušić bio za Srbiju, to je Konfino za Leskovac. Svoje priče pisao je u gradskoj kući, sagrađenoj 60-ih godina devetnaestog veka. Pre dva veka devojačka soba nije mogla da se zamisli bez devojačke spreme.

"Ovo je jedan veoma interesantan predmet – saše, tj. džep. Svaka mlada devojka ga je imala u devojačkoj spremi, kada dođu svatovi da ona nešto dariva. Nije bilo šanse pokloniti ćilim ili košulju svakome, ali maramicu jeste", to nam priča Slađana Rajković, etnolog.

Dve-tri generacije kasnije, Leskovčanke možda nemaju devojačku spremu saše, ni džep, ali vole da se lickaju. A imale su i gde i čime jer su njihov grad decenijama zvali gradom kozmetike.

"Nevena" je bila prepoznatljiva i ceo jug je bio prepoznatljiv po njoj, i sam ulaz u grad imao je jednu tablu na kojoj je pisalo 'dobro došli u grad kozmetike'", kaže Miljan Miljković, direktor ove fabrike u kojoj i dalje sve miriše na detinjstvo, kada niko nije pomišljao da kupuje neke druge šampone, sapune i kreme za bebe.

A onda zaplet. Priča o privatizaciji ove fabrike toliko je zamršena da ni Leskovčani ne znaju da je objasne, ali od 2000. do danas slušaju tri reči: privatizacija, restrukturiranje i preživljavanje. Od 2010. "Nevena" se vraća među žive, ali bojažljivo.

Nisu ni zaposleni u "Zdravlju" očekivali da će se njihova priča na kraju dobro završiti. Ova fabrika ipak je primer uspešne privatizacije, a mnogima je ostala prva asocijacija na Leskovac. "Zdravlje" je deo američke kompanije "Aktavis", treće po veličini generičke farmaceutske kompanije u svetu.

"Ovde imamo tri proizvodna pogona, u jednom se kao najvećem proizvode čvrste forme, tako da je on u stvari okosnica poslovanja, imamo i manji pogon koji smo otvorili ove godine, u kojem se proizvodi lek za terapiju Parkinsonove bolesti, i treći proizvod kapi za nos, koji pravimo 30-ak godina, koji ide na rusko tržište, ali pokrivamo i srpsko tržište i bivše ruske republike", kaže Bojan Jović, direktor "Zdravlja Aktavis".

Pola Leskovčana radi, pola ne radi, tako danas izgleda krvna slika grada.

"To je već hroničan problem ne samo danas već i narednog perioda, imamo oko 24.000 nezaposlenih, odnos je pola-pola, nije sjajno, a ako vam kažem da je grad najveći poslodavac – to pokazuje negativnu sliku u tom pravcu", kaže gradonačelnik Goran Cvetanović.

A Strojkovačka vodenica čuva tajnu o dovitljivim i spretnim Leskovčanima. I gajtanu. Posle srpsko-bugarskog rata u 19. veku, Leskovčani nisu bez carine mogli da ga uvoze. Čuvena je priča kako su preko znamenitog Bugarina Stevana Bojadžova prokrijumčarili u Srbiju čarkove, to jest mašine za pravljenje vunenog gajtana. Bojadžov i leskovačke prelje udarili su temelje, na kojima su skoro vek kasnije izgradili tekstilnu industriju. Leskovac su tada zvali mali Mančester.

"Leskovac tada menja svoje ruho, iz gunja Leskovčani počinju da prate modu, ulazi evropeizacija na mala vrata, sada imamo odela, žene ulaze u najmodernije haljine, torbice, šešire, nakit... drugi život, razvija se hotelijerstvo, mnogo kafana", kaže Veroljub Trajković, istoričar.

Sećanje na to vreme danas, nažalost, čuvaju samo ruševine. Grad ekonomskog čuda u periodu između dva svetska rata, nestao je u jednom danu. Tokom savezničkog bombardovanja 6. septembra 1944. grad je bukvalno prepariran.

Leskovac danas broji oko 150.000 stanovnika. Peti je grad po veličini u Srbiji. Sa drugima deli sudbinu, ali ima nešto što nema nijedan grad. Dragog Bureta.

"To je doajen leskovačkog ugostiteljstva, tvorac uštipka, opštepoznato je to, i svi Leskovčani kad se pomene Bure znaju – to je roštilj, a roštilj je samo leskovački, nemate drugu pljeskavicu nego leskovačku, nemate drugi ćevap nego leskovački, a pogotovo mućkalicu", tvrdi nam to Dragan Stamenković, ugostitelj iz etno-kuće "Groš".

Čuveni, ali manje poznat leskovački specijalitet je sprža. Liči na duvan čvarke, ali Leskovčani kažu da je mnogo ukusnija. U šali kažu i da je razgovor sa doktorom zabranjen kad se uđe u kafanu. I kad se na stolu nađe leskovački voz.

Roštilj bez ajvara je kao gulaš bez luka, to će vam ovde svi reći. I u to ubeđuju i strance. Sa sajma zimnice prošle godine je gradonačelnik grčkog grada Kavale, pobratima Leskovca, odneo kući čak 700 kilograma ajvara.

"Najautentičnije mesto, mesto gde se rodio pravi ajvar, prvi brend posle leskovačkog mesa, i jedan od tri brenda zaštićenih po lisabonskom sporazumu na svetskom nivou. Danas su naši gosti Slovenci, njih 40-ak je tu, probaće specijalitet, odneti, nadam se i preporučiti", kaže predsednik Privredne komore Leskovca.

Na sajmu, kao u vojvođanskoj pesmi – svega ima, to je istina. Svako svoju teglu hvali. Ajvar ljut, ajvar sladak, ljutenica. Veliki broj mladih Leskovčana pravi ajvar i od toga živi. Ali paprike ipak nema toliko. Mladi se žale na nezaposlenost, bled provod i da sve ode u Beograd, ili u Niš. Ide se u "Kulturni centar".

Ipak, nisu otišli svi mladi. Folkloraši ponovo na okupu. Čak četiri godine nije bilo ansambla, jer mladi u kolo nisu hteli.

"Prvi ansambl se vraća u formu, krenulo se sa velikim brojem koncerata, u gradu i po Srbiji, nažalost nismo imali turneju van zemlje, neki kvalitetan festival, ali nadam se da ćemo i to sledeće godine uspeti da realizujemo", rekao je Bratislav Stanisavljević iz KUD "Abrašević".

Imaju Leskovčani još jedan brend. Mada njega svi svojataju. U ovom gradu Toma Zdravković je počeo da peva, došavši iz okolnog Pečenjevca. Ovde je sasvim slučajno upoznao Silvanu Armenulić, a kad ga je čula – ona je zanemela. Baš na ovom mestu gde je nekad bila čuvena "Radan kafana". Jednu od priča o najvećem srpskom boemu priča Aleksandar Davinić, koji je sa Tomom često sedeo za kafanskim stolom.

"Seo Toma i odjedared oko ponoći poče da plače, ovi ga pitaju: šta je bre, a on onako gleda, kaže: lepo je vama, a vidiš li onog tamo dečka... a napolju sneg, a dečko preko puta gleda u Tomu, bos, pocepan, i Toma ustane, skine cipele i da mu. I traži od njega papuče... kaže Toma: neka ima on, da greje svoje kosti, a meni zovite taksi", priča Aleksandar Davinić, bivši dopisnik Politike iz Leskovca.

Kaže da mladi Leskovčani vole kafanu i Tomine pesme, ali da se sve promenilo. Osim jednog. I kad se nema para, Leskovčani ne kukaju, nego udare brigu na veselje. I bude lakše. A sva egzotika srpskog juga, po leskovački se najbolje razume.

"Pet ćevapa, dve vešaljke, tri ražnjića i uštipak, pljeskavice dve kopaljke, sagruvano da su ipak. Izdusmo se, kaiš mi stomače steza, kelner što mi piće nosi pita klaker il' kabeza, recituje hroničar Leskovca Dragan Radović, za kraj naše priče.